Da ne zaboravimo: 180 godina od Bojadžijske pljačke

Najkrvaviji dan u istoriji Vlasotinca

Najveći sukobi pobunjene raje i Turaka desili su se tokom aprila 1841. Kazneni odredi leskovačkih Turaka i ozloglašenih Arnauta napali su ustanike kod Vlasotinca, Grdelice i Crne Bare. Odlučujuća bitka desila se kod sela Ćurline (ili Ćurlinci ili Ćurlince), koje se nalazilo na ušću Vlasine u Južnu Moravu. Dobro naoružane turske snage su 11/23. aprila 1841. potukle 3000 srpskih ustanika, koje su organizovali Stanko Atanacković Bojadžija, Cona Vidosavljević , Ceka Vučković, Cvetko Kucula iz Vlasotnica, Ilija Nikolić iz Jastrepca, Lepoje N. iz Gara.

Niška buna iz 1841. godine najmasovniji je ustanak protiv Turske u Južnoj Srbiji od Prvog srpskog ustanka do oslobođenja 1877/78. U Vlasotincu glavni organizator bio je Stanko Atanacković Bojadžija, zato je ova buna među Vlasotinčanima nazvana Bojadžijska pljačka. Pobunilo se stanovništvo Niške, Pirotske, Leskovačke i Prokupačke nahije, a delimično Vranje i zapadni delovi Bugarske.

Carski Hatišerif od Gilhane ili Zakon o Tanzimatu iz 1839. godine izjednačio je prava muslimana i hrišćana. To je bio uticaj ideja Francuske buržoaske revolucije na Tursku, koja je reformama pokušala da ojača svoj ugled među hrišćanskom rajom i da dobije naklonost evropskih sila. Međutim, lokalne turske paše ne samo da nisu poštovale Tanzimat nego su povećale silovanja, zulume i zločine nad rajom, kojoj je to bio još jedan povod za ustanak i konačno pripajanje Srbiji.

Neposredan povod za izbijanje ustanka bili su zulumi i zločini niškog upravitelja Mustafe Sabri-paše. Ustanak je dugo pripreman u saradnji sa pojedincima u Srbiji i počeo je 5/17. aprila 1841. Organizatori ustanaka bili su Miloje Jovanović iz Kamenice, Stanko Atanacković Bojadžija iz Vlasotinca, Stojan Čavrdar iz Velikog Krčimira, Nikola Srndak iz Gornjeg Dušnika…

Najveći sukobi pobunjene raje i Turaka desili su se tokom aprila 1841. Kazneni odredi leskovačkih Turaka i ozloglašenih Arnauta napali su ustanike kod Vlasotinca, Grdelice i Crne Bare. Odlučujuća bitka desila se kod sela Ćurline (ili Ćurlinci ili Ćurlince), koje se nalazilo na ušću Vlasine u Južnu Moravu. Dobro naoružane turske snage su 11/23. aprila 1841. potukle 3000 srpskih ustanika, koje su organizovali Stanko Atanacković Bojadžija, Cona Vidosavljević, Ceka Vučković, Cvetko Kucula iz Vlasotnica, Ilija Nikolić iz Jastrepca, Lepoje N. iz Gara.

Sva sela od Grdelice preko Vlasotinca do Crne Trave i Vlasine opljačana su i zapaljena. Dok je Vlasotince gorelo, mogao se videti različit plamen: od kukuruza modar, od vina žućkast, a od pšenice crven. U izveštajima Rusa i Fracuza je zabeleženo da su muška deca sabljom sečena na pola, a žene odvođene u ropstvo. Selo Ćurline više nikad nije naseljeno, a preživeli stanovnici nastavili su život u drugim mestima. Potom su turski odredi krenuli prema Nišu i tamo nastavili krvavi pir. Srpska štampa piše da je ustanak ugušen 13/25. aprila 1841. godine kada su Turci napali ustanike kod Kamenice i Matejevca.

Turci i Arnauti su se svetili nad nevinim stanovništvom, decu su iz kolevki vadili i ubijali, živu decu bacali u kuće koje su bile u plamenu, trudne žene sekli noževima, ubijali nemoćne, nabijali na kolac, popalili sela, činili razna nasilja sa ženama i devojkama… Neki Arnauti uhvate jednu ženu, koja je na leđima nosila muško dete, i iseku ga na komade. Napali su i onaj deo naroda koji je krenuo da beži u Srbiju. Tako da je došlo do krvave bitke blizu srpske granice između arnautske vojske niškog paše i hrišćanskih pobunjenika, koji su kod Aleksinca utvrdili svoje položaje. Hrišćani su se hrabro borili, ali njihova slabo naoružana vojska bila je rasturena.

U konačnom zbiru spaljeno je 225 sela, a 11.000 izbeglih prešlo je u Srbiju. Zvanični stav kneza Mihaila Obrenovića izražen je Proklamacijom u „Novinama srbskim“ od 10/22. aprila 1841. godine u kojoj se srpsko stanovništvo poziva da ne podrži ustanak u pograničnim nahijama, jer time bi se ugrozila teško stečena autonomija Srbije.

Međutim, nisu svi poštovali zabranu kneza Mihaila, pa je bilo upada hajduka na tursku teritoriju. Najznačajniji je Stevan Ceka Streljić iz Jasike kod Kruševca, sin čuvenog Ilije Strelje Petrovića, vojvode iz Prvog srpskog ustanka i Karađorđevog pobratima. Streljić je sejao strah među Turcima u niškom kraju, a u jednom trenutku je imao preko 1000 saboraca. Vojevanje potomka vojvode od Leskovca završeno je posle poraza negde između Niša i Pirota. Streljić biva uhvaćen, zatim sproveden u aleksinački zatvor, a suđeno mu je u Jagodini.

Iako su Srbija i Rusija tražile da Turska zaštiti hrišćane od odmazde, to se nije desilo i pored zvaničnih obećanja.  Tako je, recimo, juna 1841. Osman-beg Frenčević, leskovački haračlija, pretukao je Đoku Nastića i Stanka Kraičanina iz Vlasotinca, jer nisu hteli da mu dovedu svoje kćeri da igraju.

Bojadžijsku pljačku dobro je upamtio otac Vladе Ilića gradonačelnika Beograda, Kosta Ilić Mumdžija, koji je kao dečak sa porodicom izbegao u Crnu Baru pred turskim osvetnicima. Tada je Kostinom ocu Iliji propala terzijska radnja u Vlasotincu, pa je Ilija sa ženom morao da nadniči, dok je desetogodišnji Kosta sedeo kod kuće i čuvao mlađu decu, a zimi, kad nije bilo posla u polju, išao bi u školu. Kasnije je i Kosta nadničio sve dok jedne godine grad nije uništio vinograde, što je bilo presudno da ga otac pošalje u Leskovac da izuči mumdžijski zanat.

Srbija je morala da sudi organizatorima bune, između ostalih i Stanku Bojadžiji, koji je potražio spas u matici posle aprilskog egzodusa. Posle amnestije Bojadžija se vraća u Tursku, gde ponovo biva hapšen 1850. godine, a ispitivao ga je u Nišu poturica Omer-paša Latas o kome je Ivo Andrić napisao roman. Bojadžija je sa 12 osumnjičenih poslat na ispitivanje u Carigrad, gde biva oslobođen krivice i određen za vlasotinčkog kodžabašu, tj. da bude posrednik između turskih vlasti i svojih sugrađana. Vlasotinčani su dobili pravo da sami sakupljaju danak i da Turčin ne sme doći u varoš bez odobrenja vezira.

Bojadžija je umro u Nišu 1853. godine. I danas se na niškom Starom groblju može videti njegov spomenik: „Zde počivaet rab boži Stanko Vlasotinski“. On je jedan od 8 ličnosti bitnih za Niš u 19. veku, čiji su spomenici od 1983. godine pod zaštitom je države. Jedna od niških ulica zove se po Stanku Vlasotinčaninu.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

2 komentara

  • Niski ustanak je napoznatiji ustanak bugara u tom delu.

    • Čisti Bugari koji su Evropi poslali izajavu gde kažu da će ratovati ako slučajno postanu deo Bugarske, a ne Srbije, gde su im braća (1878).

vaš komentar