Kako čovek zalazi u neke vrlo ozbiljne godine, tako su sećanja sve nepouzdanija, a slike iz rane mladosti su sve ređe, sve bleđe i sve maglovitije. Potrebno je da iskrsne neka vest, mala, gotovo neprimetna i slika jedva opažena, u moru velikih tema koje jedna drugu sustižu, pa da davno zaboravljene stvari blesnu i vaskrsnu iz dubine naše podsvesti.

Čitao sam putopis iz Brisela i video sliku najlon kese na njegovoj ulici, i kao po nekom dogovoru, sve mi se otvorilo, kao da sam ponovo šetao ulicama „onog“ Leskovca: gde smo satima pridržavali leđima bandere i takmičili se u pljuvanju u dalj, gluvarili od stanične „Restoracije“ i „Trenkine“ kafane, preko „Male Dubočice“, „Kozare“, „Dezerta“, bilijar sale „Penzionersko“; leskovačkih svetih mesta: „Dubočice“, „Radana“, restorana bez stolica „Soko“, bioskopa „11 oktobar“, poslastičare „Srbijanke“, pa preko drvenog Kasparevog mosta nazad do Niške ulice sa kafanama „Lovac“, „Tri devojke“, koja je imala bilijar, „Utehe“; i najzad do naše Saat male sa čuvenom „Poljanicom“. Uveče bi se skupljala kinta po kintu za bioskop, ili bi se, mnogo češće, samo šetalo leskovačkim korzom, sve tražeći da vidite devojku koja vam se sviđa i na koju tek bacate kuke. (O luzerima, lafovima, gulanferima, gilipterima i gluvarenju drugom prilikom; gluvarenje je poseban način i stil života, koji se ametom razlikuje i sušta je suprotnost besposličarenju – današnjem načinu života mladih i nezaposlenih.) Naravno da nam škola nije išla „od ruke“, tako da su neki od nas završili samo večernju osnovnu školu, neki, čak, i osmogodišnju, onu pored reke, a neki, bogami, i srednju školu, ali niko nije završio školu smer dunster; i tako smo se otisnuli u „beli svet“ tražeći zlatnu pticu sreće. Kada me pitaju: Šta imaš od škole, uvek, ali uvek, kažem: Imam osnovnu školu onu pored reke. Što je i istina.

Nisam zaboravio, pišem o najlon kesama, samo sam se zaneo u „onom“ Leskovcu; koga više, fala Bogu, nema, osim u mojim mislima. Nemam teskobnu žudnju za starim Leskovcem, niti sam pometen zbog utisaka koji me preplavljuju, niti želim da neke nove doživljaje nakalemim na prošlost koja me određuje od samog rođenja, niti je ovo vreme, za mene, – sasvim „iščašeno“. Naprotiv, ono je najbolje, jer je jedino koje imam, pošto ne pripadam sorti ljudi koja ističe: „Mene ne muči nostalgija, mene muči prošlost“. Jok more! Nego, idemo dalje. Prva samoposluga, a kasnije samousluga, bila je na kraju malog parkića kod osmospratnice, gde su sada automati za sladoled. Prvo je, na samom ćošku, bila čuvena poslastičarnica „Srbijanka“, a u produžetku je bila ta prva leskovačka samousluga. U produžetku, gde je sada hotel „Beograd“, bio je „Grčki saraj“. Preko puta poslastičare i samoposluge, gde je sada hotel „ABC“, bila je skromna kuća, sa velikim dvorištem, učiteljice Vere Rašić. Prva državna poslastičara „Srbijanka“ (mnogo godina kasnije otvorena je poslastičara-kafić „Dezert“, gde je sadašnja „Rupa“) izuzetno je značajna za naše odrastanje, jer je postala zborno mesto okupljanja leskovačke mladeži; gde se prvi put počela da pije Kokta sa slamkom u malim zdepastim flašicama; gde si, po prvi put, mogao da naručiš „sitni kolači“: bombice, korpice, mačiki, oblande sa orasima, čokoladne bajadere, minjoni, kuvano žito sa orasima i šlagom odozgo, ili kesten pire sa šlagom. U toj prvoj samousluzi, nije bilo nikakvih kesa u kojima si mogao da staviš sve one stvari koje si kupio. Nosio si svoj ceger i posle kase u njemu stavljao kupljenu robu. Prva savremena samoposluga, sa velikim, besplatnim, papirnatim kesama u kojima se stavljala kupljena roba, bila je u sastavu robne kuće „Beograd“, sadašnja „Roda“. Počeli smo da se osećamo kao deo Zapada. Izlazimo iz samoposluge sa punim velikim papirnatim kesama, ratličitih namirnica, iz kojih samo štrči francuski hleb baget. Sve ono što smo na velikom platnu u američkim filmovima gledali, počelo je da se ostvaruje, bar po izlazima iz samoposlugama. Posle su došle najlon kese, tetra pak pakovanja mleka, jogurta, kefira; plastične flaše i čaše, od zejtina do vina, piva, Koka kole … sve ono kuhinjsko đubre koje se ne raspada, već nanosi ogromnu štetu prirodi, čistoći i estetici grada. Ova sintagma – „kuhinjsko đubre“ – koja se odomaćila i očuvala toliki niz godina u upotrebi do današnjih dana, počela je, u leskovačkom svakodnevnom čaršijskom govoru, da simbolizuje i karakteriše osobe koje su izuzetno, dibiduz, kvarne, ali u isto vreme i beskorisne, nepotrebne i suvišne; postala je statusni simbol za sve političare, ali i dojućerašnje velike prijetelje, kojim ih je leskovačka čaršija čaščavala. Kad se u leskovačkoj čaršiji za nekog čuje da mu treba samo „kratka sidžimka“, jer je najobičnije „kuhinjsko đubre“, znalo se da se radi o budžovanskim gologuzanima, običnim buzdovanima ili, u ogromnoj većini slučajeva, o najopasnijoj, i u Leskovcu najbrojnijoj, sorti diletanata – političara – amatera, ili njihovoj poltron-mangupariji; o mutikašama i lokalnim zamlatama; gluperdama koji nam kroje ovaj naš jedan, jedini život; život koji je neko do tančina oslikao: „komšo, kad neko umre, on i ne zna da je mrtav i nije mu tešto; muka i problem su za one oko njega; e, isto je i kad je neko glup“!

Međutim, obične najlon kese, iz trgovine na malo, počele su da dobijaju suparnice u komercijalnim najlon kesama, koje su postale lepše, privlačnije, i što je vrlo značajno, upadljivije. To su najlon kese vrhunskog dizajna, koje imaju dodatnu funkciju da reklamiraju kupljeni proizvod: „Bali“ cipele; „Armani“, „Dior“, „Boss“, „Mac Kenzi“, garderobu; „Mallboro“, „Balantaj“, „Milku“; „Micuko“, „Brut“ parfeme … sve one proizvode kojima ove najlon kese postaju znak reprezentativnosti, pa samim tim i statusni simbol, onih koji ih nose. Takve najlon kese, sa ukrasnim reklamnim natpisima poznatih svetskih brendova, postale su zamena za pijačne cegere, jer sve kuso i repato koje je došlo, ne zna se kako, do njih, nosilo je sa pijace u njima poprike, patlidžan, luk … I sve više i više postajali smo „nobles“!? Dok ne dogurasmo gde smo sada?!

Prošle i pretprošle godine, bio sam u Briselu, i nisam primetio, niti video, pa ni registrovao, toliku „čistoću“ kao u Leskovcu, ali video sam Nešto čime sam bio zaprepašćen, uznemirem i veoma zabrinut. Ne mogu o tome da ne bih bio uzrok kažnjavanja Miličinog portala.

Građankama i građanima Leskovca čestitam novog predsednika Srbije. Počeli su, posle izbora, teški dani. Jedno je sigurno: narednih pet godina biće dug i težak period mukotrpnog života. Naravno da o AV mislim sve najgore, te da su mi dostupne sve, ama baš sve, stranice juGmedije, bilo bi mi malo da ispišem svoju muku, jad, bes, odvratnost i prezir koji gajim prema njemu, tom lažovu i satrapu Srbije. Kao što napisa leskovački hroničar Sava Dimitrijević: „Onoj što je imalo da bude, dođe i beše.“ Ali, naravno, kako ništa nije večito, tako će se i ova igranka sa AV jednom završiti. Tako nam Bog pomogao.