Slobodan Adžić (57) iz Niša obeležiće ove godine dve decenije od kako je na parolimpijadi u Atlanti istrčao svoju poslednju trku.

Dvadeset godina od završetka sportske karijere Adžić je i dalje naš najuspešnijih sportista sa invaliditetom sa osvojenih šest medalja na Paralimpijskim igrama i pregrštom najsjanijih odličja na velikim evropskim i svetskim takmičenjima.

Malo ko od mlađih stanovnika Niša zna da je njihov sugrađanin, sada advokat, sportista sa blistavom sportskom karijerom dugom 18 godina.
Malo ko od Nišlija takodje zna da posle Slobodana Adžića, nijedan takmičar sa invaliditetom sa juga Srbije nije doneo medalju sa Paraolimpijskih igara.

Blistavu sportsku karijeru Adžić je započeo u Nišu sa dvadeset godina, odnosno, otprilike šest godina nakon što mu je u rodnoj Drešnici kraj Blaca mašina za proizvodnju cigala odsekla obe ruke – levu ispod lakta, a desnu skoro do samog ramena.

Počeo je da trči na poziv tadašnjeg Sportskog saveza invalida a da prethodno nije imao ni jedan atletski trening.
„Prvu trku i prvo zlato osvojio sam u trci na 100 metara na regionalnom takmičenju u Nišu 1978. godine. Nisam trenirao atletiku, ali sam bio u kondiciji jer sam se rekreativno bavio fudbalom, a kao dečak sam do osnovne škole svakodnevno pešačio deset kilometara“, kaže Adžić.

Nakon pobede na regionalnom takmičenju u Nišu Adžić je krenuo da osvaja medalje u trkama na 100, 400 i 800 metara na republičkim i državnim takmičenjima. Tri godine nakon istrčane prve trke počeo je da ozbiljno trenira u atletskom klubu „Železničar“. Usledili su potom svetski rekordi i medalje na najznačajnijim evropskim i svetskim takmičenjima.

Sa Paraolimpijskih igara u Njujorku vratio se sa bronzanom i dve srebrne medalje (na 400 metara, 1.500 i 5.000 metara), a na parolimpijadi u Selu osvojio je tri bronze, (na 400 metara, 1.500 metara) s tim što je dve medalje osvojio u trkama sa takmičarima koji su imali mnogo manji invaliditet.

Sa Parolimpijskih igara u Barseloni vratio se sa jednim četvrtim i jednim petim mestom, a na Parolimpijskim igrama u Atlanti osvojio je peto mesto.

U dugom nizu velikih takmičenja sa kojih se vratio sa medaljama je i Svetsko prvenstvo u Geteborgu na kojem je osvojio dva zlata i postigao dva svetska rekorda (na 400 i 800 metara). Tu je i Svetsko prvenstvo u Asenu na kojem je oborio dva svetska rekorda u svojoj kategoriji i osvojio tri srebra (na 800 metara, 1.500 i 5.000 metara) , u trkama sa takmičarima koji su imali manji stepen invalidnosti.

Za sve vreme aktivnog bavljenja atletikom Adžić je bio angažovan i na drugim poljima – najpre je studirao i zavšio Pravni fakultet, potom je radio kao pravnik u Fondu za penzijsko invalidsko osiguranje.

Punih 15 godina svakodnevno je trenirao i dnevno trčao po 20 kilometara.
„U periodu takmičenja od proleća do jeseni imao sam dva treninga dnevno. Ustajao sam jedno vreme u pola četiri ujutru da bi stigao pre posla da treniram i da spremam pravosudni ispit“, priseća se najuspešniji srpski paraolimpijaca.

Adžić ističe da u vreme kada je on osvajao medalje na velikim svetskim takmičenjima, sportisti sa invaliditetom nisu imali materijalnu pomoć države ni kada su osvajali medalje na velikim svetskim takmičenjima.
„Organizacija takmičenja za osobe sa invaliditetom u to vreme bila je dobra, ali nisam ni sanjao da će takmičari sa invaliditetom biti izjednačeni sa ostalima“, kaže Adžić koji je dobitnik Nacionalnog sportskog priznanja.

On ističe da je sva takmičenja doživaljavao kao izazov i priliku za dokazivanje.
„Takmičenja su mi pružila priliku da o obidjem svet. Zahvaljujući atletici posetio sam mnoge evropske gradove, gradove na dalekom istoku, dva puta sam bio na amerčkom kontintentu…Jedino žalim što nikada nisam bio angažovan u našem Paraolimpijskom komitetu“, ističe Adžić.

Osim izuzetne sportske karijere, Adžić je ostvario i izuzetnu profesionalnu i političku karijeru, oženjen je i otac je dva dečaka – Dušana (11) i Mladena (9). Poslednjih sedam godina bavi se advokaturom, a pre toga je u tri mandata bio narodni poslanik Demokratske stranke Srbije u republičkom parlamentu.

Atletika je i dalje njegova velika ljubav, ali već godinam trči isključivo rekreativno.