Nekadašnja lepotica među vilama i poslednja građevina čuvenog tekstilnog maga između dva velika rata Laze Teokarovića, koja se decenijama raspada u centru varoši Vučje kraj Leskovca, ipak neće nestati, jer su se stekli uslovi da se ona renovira i da joj se vrati stari sjaj.

Naime, grad Leskovac je raspisao tender za izradu projektne dokumentacije za njeno renoviranje i rok za predaju ponuda je 19. januar.

Ova zgrada bila je ničija, odnosno, vlasništvo Mesne zajednice. Kada su Vučjanci, koji još imaju sećanja na svog Lazu i koji svaki dan gledaju urušavanje njegove porodične vile, februara 2018. godine pitali gradonačelnika Leskovca Gorana Cvetanovića, on je obećao da će se raditi na njenom renoviranju, ali da najpre treba rešiti imovinske odnose.

Niko od Teokarovića, a autoru ovog teksta poznato je da je pokojna Lazina bratanica slikarka Nevena Teokarović, imala dvoje dece, nije se javio da zatraži bogato nasleđe. Od obećanja, posle koga je došla korona, je prošlo nekoliko godina i mislilo se da je ono zaboravljeno. Ipak, nije.

„Najpre je trebalo rešiti imovinsko pravne odnose, a postupak je bio dugačak. Konačno smo uspeli da tu vilu uknjižimo kao vlasništvo grada Leskovca i da krenemo u postupak“, kaže za Jugmediu Goran Cvetanović.

Samo za izradu projektne dokumentacije izdvojeno je 2,5 miliona dinara, a prepostavlja se da će za njeno renovinaranje trebati mnogo novca.

„Onaj ko od strane tenderske komisije bude izabran za izradu projektne dokumentacije, a to je vrlo izazovan i, po meni, kreativan posao, dužan je da najduže za šest meseci ponudi gotovo rešenje, računajući i kompletnu sumu za obnovu vile. Tada ćemo videti kako ćemo finansirati. Ako suma bude previsoka, tražićemo pomoć Vlade Republike Srbije, a ako ne dobijemo odobrenje, onda ćemo raditi parcijalno novcem iz budžeta grada Leskovca“, navodi Cvetanović.

Mišljenja je da „ova građevinska lepotica“ nikada nije smela da se dovede u stanje u kakvom je sada.

„Mi ćemo učiniti sve da ispravimo nepravdu. Ta zgrada je značajano kulturno istorijsko blago, ne samo Leskovca, već celog juga Srbije. Teokarovići su veoma zadužili naš kraj, jer su pored fabrike ostavili i crkvu narodu, a ova vila je još jedan biser koji podseća na zlatno doba Leskovca i okoline“, ocenjuje Goran Cvetanović, sada predsednik Privremenog organa.

Sve se urušilo u ovoj vili građenoj u alpskom stilu u drugoj polovini četvrte decenije prošloga veka, osim stubova od pikovanog kamena iz Dalmacije i malog pokrivenog bazena ispred vile.

Laza, sa svojom prelepom i humanom suprugom Bubom i sinom Miodragom, nije živeo u toj kući, već u kući preko puta reke Vučjanke, koja je u dobrom stanju jer je predata u nečije domaćinske ruke.

Alpsku vilu sazidao je za prijeme i za posebne goste, pa su ovde priređivani balovi za poslovne partnere, minisitre, glumce, ali jednom godišnje i za svoje radnike koje su tri stotina metara niže radili u Lazinoj tekstilnoj fabrici.

Ta vremena prohujala su sa dolaskom komunista, koji su sve zaplenili, Lazu i njegovu dvojicu braću osudili na smrt, pa pomilovali zbog velikih količina australijske vune koja je stajala u lukama koje su kontrolisali Englezi i želeli da je predaju pravim vlasnicima.

Za tih 10 godina porodice trojice braće, potomci Mite, utemeljivača tesktilne industrije Leskovca, i deca roditelja zaslužnih za vrtoglavi uspeh „srpskog Mančestera“, su -gladovala.

Laza se najbolje snašao od braće. Pobegao je iz Srbije i živeo u Parizu. Pomagao je svom sinu Miodragu da otvori tekstilnu fabriku u Maroku, ali, Miodrag je poginuo baš u Parizu u saobraćajnoj nesreći. Nije bio oženjen.

Autor ovog teksta je imao čast da razgovara sa Lazinom bratanicom Nevenom, no, razgovaralo se još u vremenu kada se o prošlosti nije glasno govorilo.

Onoga momenta kada se pred narodom pojavi renovirana vila Laze Teokarovića, biće to istorijski trenutak, pre svega za Vučjance, pa Leskovac gde je Laza rođen, ali i za celu Srbiju, jer, Teokaroviću su bili veoma cenjeni i bili bogatiji čak i od samog kralja Aleksandra. Biće to delimično ispravljanje svemirske nepravde i istrazanje od zaborava naše bogate baštine.