Isčitavam tekstove, čiji su autori davno mrtvi. Uranjam u njih, pokušavam da razumem. Idem kroz život sa njima u mislima. Previše sam umoran od te povezanosti, od svih tih govora i ideja. Mnogi su pošteni ljudi tužni, shvataju kako ih njihovi izabrani ljudi lažu. Da li sam pomislio kako su svi isti, kako  svi možda govore laži? Ne znam, ali čujem kako su naši ljudi ostavljeni da plaču, da se sami snalaze, da se „bore“.

-Pa ti si još dete, sa toliko godina. Još nisi shvatio, svet je surov. Ne piši ništa, ako pišeš, ne objavljuj, ako objaviš ne potpisuj. Shvataš li kakvo je vreme? Izdaja, progoni, i ubistva, sve je to postalo normalno.

Muka mi je od tih ozbiljnih, pametnih i praktičnih ljudi. Muka mi je od svega što se dešava oko nas, od onoga što je  napravljeno od društva. Čovek mora da ima jak stomak za sve to. Gledamo izabrane  na ekranu, kako govore i ne prestaju. Grabe se za reč, ućutkuju voditelje, ne slušaju sagovornike. Niko nikoga ne može zaustaviti. Gledam ih dok emisija traje. Ispričaju se političari i odu zadovoljni, ostave nas u želji da mislimo da su iskreni i da verujemo u njihovu obećanu i svetlu budućnost. „Stručnjaci“ su takođe zadovoljni. Jedni zato što su se uspešno dodvoravali, drugi što su bili hrabri. Misle da će to biti zapaženo i vrednovano tamo gde treba.  Bez obzira na sve to,  nigde ne osećate sigurnost, nigde više nikoga  ne čujete da se  smeje od srca.

A šta smo dalje videli? Dok drhti ko prut od straha, drug mi tiho kaže:

-Video  sam Sotonu, video đavole, đavole i zmije.

-Da ne preteruješ malo?

-Vidiš li zamlato brbljiva kako ti spremaju lomaču, kako skupljaju sirova drva. Gorećeš dugo, polako

-Ma pusti to, pa nije srednji vek, nema toga.

-Ne budi bukvalan. Sve je danas modernije. Ima štampe, ima poreske uprave, postoje sudovi, svuda su njihovi ljudi. Samo čekaju naređenja. Nećeš znati šta te je snašlo.

Sve te emisije sa svima njima, sva ta hvalisanja i svađe, sve se to izgleda davno ljudima zgrozilo. Sa realnošću  to nema nikakve veze. Njihova samouverenost i gordost nas ubija. Sat kuca, i shvatamo kako nam kradu vreme. Na kraju, ova vrsta politike dogurala je  dotle da tišina počne da zvuči kao grmljavina.

Čini se da narod samo čeka da ga neko povede, da krene i uzme sve što mu treba, što mu je oteto. Pomislim na levicu, i teško mi je zbog nje. Bilo bi možda bolje da nikada nisam zavoleo njene ideje. Teško mi je zbog te ljubavi. Pokušavam da zaboravim, ali ne umem to da uradim.  Sve bih dao da su jači, da su poznatiji, da odlučuju.

-Ej, ..probudi se, njih davno nema, mrtvi su i sahranjeni. Ovo su drugi, drugačiji ljudi. Izgubljen si!

-Mora da si lud, pa naše ideje ne mogu umreti.