Danas je prava retkost sresti čoveka koji je spreman da podredi sve zarad dobrobit drugih ljudi, a upravo jedan takav živi u Poljanici, mestu udaljenom dvadesetak kilometara od Vranja. Ime mu je Novica Cvetković i zaposlen je u Zdravstvenoj stanici Vlase kao laborant. Iz velikog poštovanja meštani ovog kraja ga još zovu i narodni doktor, iako nema ni dana provedenog na Medicinskom fakultetu.

Novica, inače, nije rođeni Poljančanin. Rodio se u Kruševcu pre šezdeset godina gde se školovao za medicinskog laboranta. A kada nije mogao da se zaposli u struci, preduzimljivi Novica je krenuo da radi sve poslove koji su mu došli pod ruku kako bi zaradio za skroman život. Tome su ga učili u porodici i on nije mogao drugačije.

I dok je radio sve ove poslove on je neprestano maštao o boljem životu, ali i o tome da će jednog dana proputovati svet. Međutim, jedan slučajan susret koji je imao sa jednim dekom i bakom, dok je šetao obalom bistre Rasine u rodnom Kruševcu, opredelio je njegov život za sva vremena.

„Njih dvoje su šetali obalom držeći se pod ruku. To me je navelo na dugo razmišljanje. Fascinirao me je njihov staložen hod, a posebno to držanje ruke pod ruku. Pitao sam se da li ih to držanje čini jačim i sigurnijim. Tada sam shvatio da je u životu čovek čoveku najbitniji i da ljudima, bilo da su nam znani ili ne znani, treba uvek pomagati.“, priča Novica.

Stečeno znanje iz medicine Novica je imao priliku da znatno usavrši na služenju vojnog roka u Vranju. Tako se on zahvaljujući majoru dr Peri Đorđeviću i starijem vodniku Ljubi Perniku, vrlo brzo osamostalio u svom poslu i radio sve počevši od pregleda krvi i mokraće do davanja injekcija, infuzije, obilaska teških bolesnika na terenu i njihovo praćenje do određene zdravstvene službe.

On tada nije ni slutio da će zauvek ostati u Vranju, gradu koga je kroz svoja dela proslavio čuveni pisac Bora Stanković. Ovo pogotovo kada je zasnovao radni odnos u Zdravstvenoj stanici Vlase kao laborant, a gde je po potrebi obavljao poslove medicinskih radnika svih struka. Otuda su ga meštani Poljanice, koja broji ukupno dvadeset i dva sela, nazvali i narodni doktor.mOn je bio i ostao jedan od retkih medicinskih radnika koji je uvek spreman da se po najvećoj hladnoći, ciči zimi, suncu i kiši odazove na poziv  pacijenta. Tako je obilazeći bolesnike znao da prepešači i po osamnaest kilometara u jednom pravcu.

Tokom svih ovih godina on se toliko srodio sa narodom koji živi u Poljanici da ga svi svojataju kao svog najrođenijeg. Bilo je mnogo i dogodovština u njegovom radu. On i sada pamti baba Milku Zumberku koja mu se sa tri dana zakašnjenja javila na pregled krvi i mokraće. A kada ju je pitao zašto nije došla na vreme ona mu je rekla da je svaki dan gledala ispred zdravstven stanice veliki broj konja i znala je da neće doći na red.

„Bilo je dana kada bi mi neka od ovdašnjih svekrva dovela snaju da joj izvadim krv. Dok bih to radio svekrva nije napuštala ordinaciju jer nipošto nije htela da ostavi snaju samu sa laborantom.Starije žene su uvek bile najduhovitije kada bi došle da im izvadim krv. Neke bi onako, pomalo u čudu, znale da mi se obrate rečima: „A bre Noce, pa koje će vidiš u moj krv i moju mokraću.““, priseća kroz smeh Novica.

Otkako obavlja posao laboranta Novica ne zna za radno vreme. Posle napornog dana za njega su uvek bile teške noći kada bi znao da sumira svoj radni dan.Nikada nije mogao da izbaci iz glave slike ljudi koji su mu umirali na rukama, a kojima je on svojski pomagao.U tim teškim trenucima veliku podršku ima od supruge Vanete i troje odrasle dece, koja su veoma ponosna na predan rad svog oca.

On je i danas na raspolaganju svojim pacijentima i danju i noću. Oni zovu i ne ustručavaju se, jer znaju da ih Novica neće ostaviti na cedilu. Svog narodnog doktora oni zovu i sada u vreme proglašene pandemije da ga pitaju, kakva to boleština hara svetom i kako se to od nje čovek može zaštititi pranjem ruku.

Na sva ova pitanja Novica se trudi da im da valjan odgovor, baš kako i kada ih obaveštava zašto u njihovom kraju nema struje, mobilne telefonije, internet signala i kako da prepoznaju lažne humanitarce koji ih obilaze tražeći novac za lečenje bolesne dece.