Doktor Jovanka Matić je jedan od najboljih poznavalaca novije istorije i prakse srpskog novinarstva. Krajem osamdesetih diplomirala na beogradskom Fakultetu političkih nauka,  neprestano istražuje, analizira i ukazuje na važnost širenja medijskih sloboda kao bitnog činioca demokratskog društva. Magistrirala je komunikacije na kanadskom univerzitetu „Sajmon Frejzer“, a doktorirala na FPN-u. Profesionalna karijera vezana joj je za Institut društvenih nauka, gde već dugo radi kao naučni saradnik u Centru za politikološka istraživanja i javno mnjenje.

 Kakav je položaj srpskog novinarstva danas u poređenju sa svetom, sa regionom i sa nedavnom prošlošću?

Novinarska profesija je u krizi u velikom delu sveta. U Srbiji, ona ima mnoge odlike globalne krize medija – nestabilan ekonomski položaj medija, smanjenje informativnih sadržaja u korist komercijalnih, otpuštanje novinara, smanjenje poverenja u medije, ali je velikim delom uslovljena specifičnim karakteristikama domaćeg medijskog sektora. Nerazvijena ekonomija, nedosledne i neuspešne medijske reforme i nove tehnološke okolnosti medijskog funkcionisanja stvorili su složeno ekonomsko okruženje za medije koje ugrožava sam opstanak velikog broja medija i u velikoj meri kompromituje medijski integritet. Dodatno, svaka vladajuća partija smatra da pobedom na izborima stiče pravo da koristi medije kao resurs u mobilizaciji podrške birača i daleko je od načela da mediji treba da uslužuju građane, a ne njene političke interese.

Mediji u Srbiji već decenijama zaostaju ne samo u evropskom kontekstu nego i u odnosu na zemlje u regionu. Politička zarobljenost medija donedavno je bila najveća u Makedoniji, a sada je to u Srbiji, u kojoj je i najveće kršenje profesionalnih standarda. Nijedna zemlja u okruženju ne dozvoljava takvu praksu novinarskog beščašća kakva postoji u domaćoj tabloidnoj štampi i komercijalnim televizijama dostupnim celokupnom stanovništvu.

Svetsku krizu medija izazvale su kombinacija revolucije komunikacionih tehnologija i globalne finansijske krize. Publika tradicionalnih medija se masovno okrenula raznovrsnoj, lako dostupnoj i besplatnoj ponudi sadržaja na digitalnim platformama. Oglašavanje, smanjeno zbog finansijske krize, takođe se preselilo u on-line sferu, ostavljajući štampu, radio i televiziju bez značajnog dela prihoda. Oglašivači sada više nisu primarno zainteresovani za masovnu publiku, već teže da reklamne poruke upućuju pojedincima, na osnovu saznanja o njihovim preferencijama i ponašanju. Ove promene drastično su narušile operativni model informativnog medijskog biznisa na kome je on opstajao tokom celog 20-og veka.

U razvijenom medijskom svetu danas se intenzivno traga za novim poslovnim modelima koji će medijski biznis uskladiti sa novim tehnološkim i ekonomskim okolnostima, ali i podsticati medije da služe javnom interesu i održati ideju novinarstva kao javnog dobra, koje ostvaruje dobrobiti za celokupno društvo.

U Srbiji, iako se odustalo od državnog vlasništva medija i uveo tržišni sistem, nije omogućena ekonomska održivost i nezavisnost medija, već se oni kontrolišu putem finansiranja iz javnih prihoda. Iako je domaća medijska industrija tehnološki značajno napredovala poslednjih godina, njena finansijska stabilnost, politička nezavisnost, kadrovski resursi, profesionalni kvalitet i ugled ostaju njeni problematični aspekti.

Kao i devedesetih, mediji su danas strateški stub aktuelnog režima. Naša tragedija je što medijsku noćnu moru živimo po drugi put i što kao društvo nismo obezbedili da nam se ona prva ne ponovi za tako kratko vreme.

Da li u Srbiji postoji sloboda medija?

Mediji u Srbiji su ekonomski i politički zarobljeni. Njih kontrolišu politički i ekonomski centri moći. Istraživanje Cenzolovke “Sloboda i kontrola medija: Svedočenja novinara” iz kraja 2017. godine, ustanovilo je da se novinari u svom svakodnevnom poslu sreću sa veoma čestim uticajima na svoj rad koji dolaze od organa vlasti, od političkih partija, od oglašivača i od vlasnika medija, a prenose se preko urednika i direktora medija.

Mehanizmi koji omogućuju kontrolu medija su ekonomska neodrživost medija, njihova finansijska zavisnost, odsustvo zakonske i institucionalne zaštite profesionalne autonomije novinara, finansijska ugroženost novinara koja vodi ka autocenzuri i profesionalna novinarska kultura.

Nesamoodrživa medijska industrija čini medije egzistencijalno zavisnim od dva glavna izvora prihoda – malobrojnih moćnih oglašivača i državnog establišmenta.

Država upravlja velikim delom medijskih finansija, ali nijedan način raspodele javnog novca nije precizno regulisan, pa se obavlja netransparentno i arbitrarno. Država sa medijima neguje klijentelistički odnos: dodeljuje im novčana sredstva u zamenu za informativnu podršku vlasti.

Kao što ne postoje ekonomske, ne postoje ni političke garancije novinarske nezavisnosti. Iako medijski zakoni novinarima garantuje slobodu rada, zabranjuju cenzuru, diskriminaciju, pritiske, pretnje, ucene i fizičke napade, sankcije za kršenje  sloboda i prava novinara, osim u slučaju fizičkih napada, nisu propisane niti ih ijedna državna institucija efikasno štiti.

Novinarska profesija je već dugo finansijski ponižena, a socijalno neugledna, neperspektivna i nepoželjna. Među novinarima je raširen strah od gubitka posla i narušavanja već veoma nepovoljnog ekonomskog i radnog statusa.

 Iako neki mediji inistiraju na distanci od vlasti i profesionalnim idealima balansa, verodostojnosti i raznovrsnosti mišljenja, dominantni model novinarstva je pro-državno novinarstvo (čiji je ekstremni oblik bio “patriotsko novinarstvo” tokom 1990-ih), koji novinare smatra partnerima vlasti u zajedničkom poslu održavanja stabilnosti. Oni su odgovorni za održavanje pozitivnog imidža vlasti i podržavanje državne politike, a ne za njeno preispitivanje.

Poneki opozicioni političari ocenjuju medije kao slobodne samo zato što oni izveste o nekim njihovim aktivnostima. Kako to objašnjavate?

Političari su naviknuti da slobodu medija ocenjuju samo sa stanovišta svojih potreba, a ne potreba građana koji moraju biti svestrano informisani da bi donosili racionalne odluke. To je posledica nedemokratskog političkog života tokom poslednje tri decenije, u kome je medijsko pitanje uvek bilo vruće političko pitanje. Svaka partija je težila da obezbedi medijsku naklnost za sebe i da se izuzme od medijskog preispitivanja svojih opredeljenja i aktivnosti. Domaća tradicija politički neutralnih medija je veoma nerazvijena. Kada su se takvi mediji pojavljivali, uvek su privlačili veliki deo publike, ali i ogroman pritisak političkih aktera da ih “kolonizuju” za svoje potrebe. To je jedan od razlog što kod nas nije etabliran izraz “nezavisni mediji”, već se oni koji imaju profesionalnu distancu prema vlasti proglašavaju za “opozicione”. Tome su doprineli i mediji koji nisu uspeli da održe balans prema svim političkima akterima. Obično, kako raste pristrasnost pro-vladinih medija, nezavisni mediji se više priklanjaju opozicionim političarima, jer time teže da ostvare potrebnu ravnotežu. Publika je takođe naviknuta da medije posmatra kroz političku vizuru i sve je manje ljudi koji veruju u mogućnost postojanja politički neutralnih medija.

Jednom ste ocenili da Srbija ispunjava samo četiri od 27 evropskih standarda slobode medija. Kakva je situacija danas u tom pogledu? U čemu smo daleko od evropskih vrednosti?

To je bio rezultat istraživanja“Indikatori za medije u demokratiji” iz 2012. godine. U njemu se analiziralo kako se u Srbiji ostvaruju standardi medijske prakse koje je Savet Evrope definisao kao bazične principe koje treba da štite sve njegove članice u cilju konsolidovanja demokratije u Evropi.

Lista ovih bazičnih principa ili vrednosti je bila prilagođena velikim razlikama među članicama Saveta Evrope, pa je ona sadržala zaista osnovne liberalne vrednosti za slobodno funkcionisanje medija, kao što su postojanje zakonske zaštite prava na slobodu izražavanja, otvorenost organa vlasti za medije, sloboda novinara da kritikuju državne funkcionere; nezavisnost javnog servisa, garantovanje novinarima radnih prava i prava na sindikalno organizovanje i slično.

Utvrđeno je da su potpunosti zaštićena samo četiri evropska standarda medijskih sloboda: sloboda ulaska u novinarsku profesiju, sloboda pristupa Internetu i stranim medijima, razdvojenost novinarskog posla od učešća u izvršnim organima vlasti i ograničavanje prava medija na ekskluzivno izveštavanje o događajima od izuzetnog javnog značaja.

Za ostale je postojala ili nekompletna zakonska regulativa (na primer zaštita poverljivosti izvora informacija) ili nedostatak zakonskih sankcija za prekršaje (otvorenost organa vlasti za sve medije pod ravnopravnim uslovima) ili nedosledna praksa pravosuđa i kontrolnih institucija u primeni dobrih zakonskih propisa(pravo na slobodu izražvanja, sloboda kritike državnih funkcinera, povreda privatnosti, časti i ugleda). Kombinacija propusta u zakonu, slabosti nadležnih institucija i političkih uticaja na ove institucije su bili razlog za nedostizanje evropskih standarda u ostvarivanju nezvisnosti i efikasnosti regulatornog tela za elektornske medije i nezavisnosti javnog servisa.

Najveća odstupanja od evropskih standarda su identifikovana u pogledu tržišnog poslovanja medija i zaštite medija od političkih uticaja, koja obuhvataju vrednosti kao što su transparentnost vlasništva i sprečavanja monopola, neutralnost finansijske pomoći države, zaštita nezavisne uređivačke politike. U međuvremenu, ne da nije došlo do poboljšanja u poštovanju ovih principa, nego je ostvareno značajno nazadovanje. Privatizacija medija je obavljena netransparentno i na štetu medijskog plularilizma, a u korist većeg uticaja vladajuće partije na privatizovane medije. Novouvedeni mehanizam projektnog finansiranja medija iz državnih sredstava, koji je trebalo da donese veći obim medijskih sadržaja od javnog interesa, takođe se masovno zloupotrebljava radi obezbeđenja sadržaja koji afirmišu vlast. Nezavisna uređivačka politika se žestoko napada iz samog državnog vrha, bilo da su u pitanju mediji u domaćem ili stranom vlasništvu ili centri istraživačkog novinarstva.

Do pogoršanja je došlo i u poštovanju radnih i socijalnih prava novinara, koji u sve većem broju spadaju u profesiju zahvaćenu prekarizacijom, tj. nestabilnošću u pogledu prava. Zabrinjavajuće je i nazadovanje u zaštiti bezbednosti novinara, koji su veoma često izloženi raznim pretnjama, posebno na društvenim mrežama, odnosno u odsustvu aktivnosti nadležnih organa da ove pretnje bezbednosti ispitaju i kazne.

Već nekoliko godina u Srbiji se ostvaruje takozvano projektno finansiranje medija. U Leskovcu na ovaj način sredstva dobijaju gotovo svi mediji, ako ne naprave propuste u podnetoj dokumentaciji. Da li je to bio cilj ovog novog načina finansiranja medija?

 Projektno finansiranje je način da se javnim sredstvima mediji podstaknu da proizvedu što više sadržaja o pitanjima koja su značajna za građane. Ono se uspešno primenjuje u mnogim evropskim zemljama, kako bi se nadomestili propusti tržišta jer ono stimuliše komercijalne sadržaje na štetu onih od javnog interesa.

Ovaj mehanizam, zakonski uveden još 2014. godine, nije postigao željeni cilj. Razlog nisu samo slabosti zakonske regulative, već bazično pogrešno shvatanje svrhe ovog modela od strane državnih organa koji ga ostvaruju. Efekte projektnog finansiranje treba da osete korisnici medija, kojima će mediji ponuditi više sadržaja od koristi za njihov svakodnevni život. Umesto finansiranja proizvodnje relevantnih sadržaja, projektno finansiranje se pretvorilo u finansiranje opstanka medija, koji inače ne mogu da dođu do finansijskih sredstava na drugi način (od oglašivača, sponzora, od publike, od drugih komercijalnih aktivnosti, itd). Budući da su strukturno zavisni od državnog novca u cilju opstanka, mediji su prisiljeni da se povinuju potrebama finansijera, pa pod maskom sadržaja od javnog interesa nude sadržaje koji osnažuju vlast. Po pravilu, najviše sredstava dobijaju mediji naklonjeni vlasti, dok ostali dobijaju tek simbolične sume.

Praksa projektnog finansiranja je potpuno diskreditovala ovu ideju, pa več postoje mišljenja da ga treba ukinuti, umesto da se onemogući njegova zloupotreba. Najdrastičniji oblik njegove zloupotrebe je što se javna sredstva dodeljuju i onim medijima koji na najdrastičniji način krše osnovne postulate novinarstva, poput tabloidne štampe.

Novi izbori planirani su na proleće ove godine. Da li je realno očekivati promene u radu medija u izbornom procesu?

Politička komunikacija u Srbiji je temeljno narušena. Najvažniji mediji rade protiv interesa birača i narušavaju perspektive razvoja demokratije u Srbiji.

Sloboda medija je centralno pitanje za regularnost predstojećih izbora. Toga su svesni i opozicija i vlast. Zato je opozicija kao ključne zahteve istakla promene u medijima, političku odgovornosti Ministarstva za kulturu i informisanje za urušavanje medijskog rada i profesionalnu odgovornog REM za haos u elektronskim medijima. Zato je vlast u pregovorima oko novih izbornih uslova pitanje medija gurnula u zadnji plan i ne pokazuje spremnost da umanji svoj dominantni uticaj na izveštavanje medija.

Vlast kao alibi za svoje aktivnosti u sprečavanju birača da budu dobro obavešteni ističe postojanje medija koji nisu pod njenom kontrolom. Međutim, domet ovih medija je mali i oni ne uspevaju da obezbede dobru obaveštenost birača o svim izbornim učesnicima. Ponavlja se praksa izborne komunikacije iz vremena vladavine Slobodana Miloševića, kada nijedni izbori nisu bili slobodni i fer, upravo zbog nemogućnosti birača da dobiju uravnotežene, potpune i relevantne informacije od značaja za izbornu odluku.

Da li RTS ostvaruje svoje uloge javnog servisa?

RTS je najveći medij u Srbiji, kako po svojim proizvodnim tako i po kadrovskim kapacitetima.

Zbog velike i raznovrsne proizvodnje, mnogi gledaoci ga doživaljavaju kao veoma različit od drugih, i često kao nezavisan. Međutim, najveća slablost RTS kao javnog servisa je njegov informativni program.

 Prema Zakonu o javnim medijskim servisima, glavna delatnost RTS treba da bude ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja, a to podrazumeva istinito, blagovremeno, potpuno, nepristrasno i profesionalno informisanje, poštovanje i podsticanje pluralizma političkih i drugih ideja i nepristrasno obrađivanje političkih, ekonomskih, socijalnih i drugih pitanja uz ravnopravno sučeljavanje različitih stanovišta.

RTS ne ostvaruje nijenu od navedenih uloga.

Njegovo izveštavanje je nepotpuno, pristrasno i neprofesionalno jer daje veliku prednost aktivnostima državnih institucija i i mišljenjima državnih funkcionera, dok zanemaruje ostale učesnike javnog života, a upadljivo izostavlja aktivnosti i mišljenja kritičara vlasti. Izveštavanje ne odražava postojeći pluralizam političkih ideja. U njemu dominiraju političke ideje funkcionera vlasti, a prećutkuju se ili negativno prikazuju opozicione političke ideje. U debatnim emisijama se raspravlja o ograničenom broju pitanja koja interesuju građane, a veoma su retka sučeljavanja različitih relevantnih stanovišta.

Svojim nepotpunim, pristrasnim i nepluralističkim izveštavanjem RTS krši prava građana „da znaju sve“ i onemogućava normalnu političku komunikaciju. On ignoriše svoju ulogu kontrolora vlasti i zanemaruje istraživačko novinarstvo. Ipak, RTS je popularan zbog toga što je njegovo izveštavanje, i pored ovih veoma velikih manjkavosti, daleko kvalitetnije od izveštavanja komercijalnih medija dostupnih celokupnom stanovništvu.

Kako ocenjujete rad REM-a i njegovu nezavisnost?

REM je najslabija karika medijskog sistema. On je trebalo da bude nova institucija u medijskom polju koja će omogućiti rad elektronskih medija pod istim uslovima, usklađivati delovanje medija i potreba korisnike medija na nacionalnom i drugim tržištima, podsticati pluralizam vlasništva, onemogućavati štetne medijske sadržaje, posebno one koje pogađaju ranjive društvene grupe, podsticati kvalitet i raznovrsnost medijskih sadržaja, itd.

Umesto aktivne uloge, REM se odlučio na veoma pasivnu ulogu koja se aktivira tek kada se javnost duboko uznemiri zbog nekih veoma štetnih vrsta medijskih sadržaja ili pojava. REM nije uspešan ni u jednom od svojih zadataka. On snosi ogromnu odgovornost za urušavanje medijskih sloboda i rad medija protiv javnih interesa, a u korist vlasnika najvećih komercijalnih medija i kroist vlasti. On je dozvolio kontaminiranje javnog prostora duboko neetičkom i neprofesionalnom komunikacijom.

Od svog konstituisanja, nikada nije uspeo da ostvari nezavisnost od jakih komercijalnih interesa i političkih interesa vlasti. Njegove veoma široke nadležnosti i izvršne moći nisu nikada bile usklađene sa odgovornošću, pa njegovo neefikasno i pristrasno delovanje nikada nije bilo kontrolisano niti sankcionisano na adekvatan način.