Između zgrada i pešačkih staza u Dubočici rastu ginko, likvidambar, kineska mimoza, sibirski brest i stare sorte voća. Njih ne sadi grad, već dvadesetjednogodišnji student iz Leskovca koji kaže da hoće da ostavi trag.

U dvorištu Osnovne škole „Trajko Stamenković“ raste platan visok sedam do osam metara. Za većinu je to samo drvo. Za Nikolu Stankovića iz leskovačkog naselja Dubočice to je prvo njegovo pravo drvo. Posadio ga je 2019. godine, sa nepunih 15 godina, kada je završavao osmi razred, i danas ga pominje kao da govori o nekom svome.

„To mi je prvo sopstveno drvo i i danas je tamo“, kaže Nikola, dvadesetjednogodišnji student menadžmenta u Nišu. Radi, studira i ima porodicu, a usput gaji hobi koji je odavno prerastao u naviku, a zatim i u ličnu misiju – sadnju drveća po Leskovcu.

Kaže da je sve počelo od malena, uz oca Bojana, koji je i sam sadio po gradu.

„Preko njega sam naučio taj model“, priča Nikola. Od platana nije stao. Danas po Dubočici, između zgrada, uz staze i na mestima koja mu deluju kao prava za sadnju, rastu stabla koja se u Leskovcu retko viđaju – dva ginka bilobe, kineska mimoza, crvenolisni hrast, američki likvidambar, sibirski brest, ali i stare autohtone sorte voća.

This slideshow requires JavaScript.

 GINKO BILOBA

Za ginko bilobu govori sa posebnom radošću. Objašnjava da raste sporo, ali da je izuzetno dugovečna i da spada među najstarije vrste drveća na svetu.

„To drvo je živi fosil. Pamti dinosauruse“, kaže. U Dubočici je zasadio dva ginka, između zgrada S5 i S6. Posebno ga privlače vrste koje su neobične za Leskovac, a poznate u drugim gradovima. Tako je zasadio i kinesku mimozu, za koju kaže da noću skuplja lišće i čeka sunce, kao i crvenolisni hrast i dva likvidambara, koje je birao zbog boja koje dobijaju u jesen.

Ne sadi napamet. To mu je važno da naglasi. Kaže da se pre svake sadnje raspituje kakav je koren, koliko prostora drvo traži i da li jednog dana može da napravi problem trotoaru ili pešačkoj stazi.

„Ako je koren plitak i ako posadite drvo gde ne treba, kasnije može da podigne stazu. Onda ništa nismo uradili“, kaže Nikola. Zato sadi na razdaljini i bira mesta tako da drvo ostane, a ne da za dvadeset godina postane smetnja.

This slideshow requires JavaScript.

Najpre hoće da ozeleni Dubočicu, pa tek onda druge delove grada. Prošle godine pokrenuo je stranicu „Zeleni Leskovac“, kako bi oko sebe okupio ljude kojima je stalo do sadnje. Što sam, što sa društvom, zasadio 51 drvo, a ukupno, računajući i ono što je sadio ranije, oko 70. Najviše je bilo lipa, sibirskog bresta, voćaka i starih sorti krušaka, šljiva, breskvi, kajsija i mušmula.

Posebno mesto u njegovoj priči imaju stare autohtone sorte voća. Pominje takušu i jeribasmu, odnosno vodenaču, kao sorte koje su dugovečne, otporne i koje se, kako kaže, gotovo i ne prskaju.

„Hoću da ljudi u gradu imaju priliku da uberu voće koje se ne prska“, priča obaj mladi i uvek nasmejani Leskovčanin.

Nikoli nije dovoljno da drvo samo lepo izgleda. Važno mu je i da daje hlad, plod i razlog da neko zastane pored njega.

Podršku za ono što radi ima u porodici, ali i među komšijama. Na pojedinim mestima, priča, ljudi ga dočekuju kao da dolazi među svoje. Nude pomoć, zalivaju sadnice i traže da i kod njih nešto posadi. Jedna komšinica mu je, priseća se, dobacila da sadi više, „da i oni dočekaju taj plod“.

Ali nisu svi reagovali tako. Seća se i večeri kada ga je, dok je kod zgrade S4 sadio više stabala, jedna komšinica gađala šerpom. „Sva sreća nije me pogodila. Ima ljudi koji ne vole drveće i to nikad neću razumeti“.

Za Leskovac, u kojem sadi, ima i zamerku. Smatra da je gradski park lep, ali da nema dovoljno raznovrsnog drveća.

„Lep park na najlepšem mestu u gradu, a tako siromašan“. 

Po njegovom mišljenju, najviše ima lipa i platana, dok drugih vrsta gotovo da nema. Posebno mu je žao starog „krivog drveta“ kod ABC-a, na koje su se, kako pamti, penjala deca iz celog kraja, a koje je kasnije posečeno i to – zdravo.

Njegova želja ide dalje od jednog naselja i jedne sadnje. Voleo bi da jednog dana ljudi dolaze u Leskovac da vide ginko, likvidambar, kinesku mimozu, crvenolisni hrast i stare voćke, a ne da zbog toga idu u druge gradove.

„Hoću da ostane nešto veliko“.

U tome nema velike priče ni velike reklame. Ima samo upornosti da se nešto zasadi i ostavi.

Kad govori o tome šta oseća posle svake sadnje, tu više nema objašnjavanja.

„Svako moje drvo doživljavam kao člana porodice ili kao svoje dete“, kaže. A onda doda i ono što možda najbolje objašnjava i njega i ono što radi: „Kad mene jednog dana ne bude, to drvo će ostati.“

U vremenu kada je mnogo lakše poseći nego zasaditi, Nikola Stanković radi obrnuto. Sadi polako, uporno i bez velike buke. Ne samo zbog hlada, ne samo zbog ploda, nego da u gradu ostane nešto njegovo.