Najgluplja stvar koju sam uradio u svom zivotu, kao i jedan od mojih najpametnijih zivotnih poteza, odnose se na isto. Na proklete zavodljive stapice. Na cigarete.

Poceo sam davno. Gotovo kao dete. Tada je to bilo neizmerno „cool“. To je naravno bio taj glupi i nepromisljeni pocetak mog visedecenijskog druzenja sa otrovom. Ja u stvari nisam pusio cigarete. Ja sam ih jeo. Prestao sam pre nekoliko godina i presrecan sam zbog toga. Taj prestanak racunam u svoja veca zivotna dostignuca.

Zahvaljujuci tome, danas u svojim zavidnim godinama, mogu da istrcim desetak kilometara. Retko sta mi predstavlja ozbiljan napor. Nekada kao mladic, nisam imao daha ni za najmanja fizicka naprezanja. Mogu samo da zalim zbog decenijskog, propustenog punog daha. Nema vise kasljanja, jutarnjih tegoba, glavobolja, nesanica, stalnih prehlada…

Ne trujem vise svoju porodicu. Zivotni prostor nam je cist. Zavese na prozorima su nam uvek snezno bele. Verujem da i ja vise ne smrdim, kao sto meni danas neprijatno mirisu svi oni koji jos uvek puse. Pusenje na srecu danas vise nije IN. Veliko je to zlo. Svaki normalan pusac, bar potajno zeli da ga se oslobodi.

Teska je to misija. Neki strucnjaci zavisnost od nikotina po njenoj snazi, stavljaju u istu ravan sa zavisnoscu od heroina. Ne znam da li su u pravu? To me danas vise ni najmanje ne interesuje.

Reci cu svoj recept, jer znam da daje rezultate. Naravno da ne tvrdim, da sam apsolutno u pravu i da je moj nacin, jedini moguci. Znam samo da sam u skoro 3 decenije svog aktivnog pusenja, jedan jedini put pokusao da prekinem sa tim djubretom i odmah sam uspeo u tome. Nema tu mnogo filozofije. U mom nacinu nema mesta za elektronske cigarete, tablete, savetovalista i ostale cucle lagalice.

Prosto receno: odlucis, ostavis i izdrzis.

Nema tu nekakvog laznog postepenog smanjivanja. Totalna amputacija je jedino ispravno resenje.

Bicu iskren, mnogo je tesko.

I dan danas pamtim svoju poslednju cigaretu. Ne pamtim rodjendane, godisnjice, jubileje. Ali zato pamtim dan i cas, kada sam povukao svoj poslednji dim.

U prvih mesec, dva, krize su zaista zestoko jake. Bar godinu dana, sanjacete kako pusite. Ali se sva ta muka, svakako isplati. Zadovoljstvo pobede je neizmerno. Uticaj na sopstveno samopouzdanje je ogroman.
Kada se resite cigareta, malo sta jos u zivotu moze da Vam predstavlja problem.

Posle par godina zelja je toliko slaba da su cigarete za Vas samo ruzna uspomena. Posle vise godina apstinencije, ne mozete ni da shvatitie da ste nekada bili pusac. Ako pri tom imate srecu da u svom pusackom stazu niste zaradili neka katastrofalna ostecenja, zadovoljstvo je potpuno.

Osoba koju volite i koja Vas voli, je takodje nagradjena. Kad god Vas poljubi imace osecaj da ljubi Vas, a ne pikslu.

Dodatni povoljan efekat pestanka pusenja je to sto odjednom primetite da vam pare, za recimo porodicno letovanje (ili bilo sta drugo), vise i nisu tako veliki problem kao ranije, dok ste pusili.

I onda samo ponekad, u retkim prilikama koje se neobjasnjivo stvore, kada Vam neki mirisni oblacic zagolica nozdrve, podsetite se na vasu bivsu strast. Javi se tada nesto u vama sto podseca na zelju.

Tada samo udahnete punim plucima. Lazna zelja istog trena nestane i Vi shvatite koliko ste zapravo srecni i slobodni. 🙂