Notr Dam Ljeviška

Šemsudine pohitaj! Lepinje moraš isporučiti dok su još vruće! – ozbiljnim glasom mu reče gazda.

Dvadesetogodišnji ekmekdžijski šegrt podiže na rame zakrivljeni štap na kome su bile okačene dve prepune, belim lanenim platnima prekrivene korpe. A onda iz vrele pekare zakorači u prohladno prolećno jutro. Dok je žurio krivudavim sokacima, iza njegovih leđa, stidljivo se pomaljao dan. Činilo se kao da nebeska svetlost pokušava da prestigne lakonogog mladića, i osvetli mu put kroz još uvek usnuli drevni grad.

Brzo je stigao u najimućniji deo Širaza. Od kapije do kapije, prodavao je mirisne hlebove sluškinjama koje su ga nestrpljivo čekale i požurivale. A onda je ugledao nju, tek probuđenu i snenu, obasjanu jutarnjim suncem. Stajala je na balkonu raskošne kuće, udišući behar iz bašte i opojnu jutarnju svežinu. Njihovi pogledi su se na trenutak sreli i on, pre no što ona stidljivo nestade iza teške zavese, samo tiho prozbori:

– Zenica oka moga, gnezdo je lepoti tvojoj.

Istoga dana je saznao da je obećana nekom princu i da će za njega ostati nedostižna. Ipak, ta beskrajno kratka veza pogledima je obeležila čitav njegov život, a njene predivne oči su zauvek ostale njegov nedosanjani san. Do kraja svog postojanja, nastavio je da joj posvećuje nestvarno lepe stihove. Stihove kojima se do dana današnjeg, divi čitav svet.

Njeno ime je bilo Šake Nabat, iliti „Prut šećerne trske“. A on se zvao Muhamed Šemsudin, čovečanstvu poznatiji kao Hafiz Širazi. Bio je najslavniji i najvoljeniji (i još uvek je) pesnik velike persijske kulture. U njegovoj domovini (današnjem Iranu) se oduvek zna… Najpre Kuran, a odmah do njega Hafiz!

Bio je uzor mnogima. Među njima i jednom Geteu, jednom Puškinu, i jednom Jovanu Jovanoviću Zmaju. Čak i imaginarni Šerlok Holms pominje njegove besmrtne misli. Umro je 1389.

Iste te godine u kojoj se Hafizova duša preselila u dženet, jedna hrišćanska vojska je pretrpela poraz, ili je možda ipak pobedila u velikom boju na Kosovu polju?! Ko će ga znati…? Zavisi ko istoriju piše, a na Balkanu je najčešće pišu neki sa strane. Legenda pak kaže da su nakon te bitke u slavu hrišćanske pobede zvonila zvona širom Evrope. Između ostalih i zvona katedrale po kojoj ovo moje pisanije delimično nosi ime. Uprkos tome, Srpčad i dan-danas u školama uči da su njihovi slavni preci izgubili taj boj?! A ja se oduvek pitam, po čemu su ti preci uopšte slavni, ako su poraženi? A još se više pitam, zašto Turci o toj svojoj pobedi već više od šest vekova uporno ćute?

Trista pedeset godina nakon pomenute bitke, neznani osmanlijski umetnik je zadivljeno stajao pred prekrasno oslikanim prizorom na kamenom zidu. Nemo je gledao u neopisivu lepotu koju je nevoljno morao da sakrije od očiju čitavog sveta. A onda je oštrim dletom u dnu „Jakovljevog sna“, spretnim kaligrafskim potezima, arapskim pismom urezao iste one stihove koje je nekada davno prošaputao zaljubljeni pekarski šegrt:

– Zenica oka moga, gnezdo je lepoti tvojoj.

Nakon toga, živopisi na zidovima nestadoše pod debelim naslagama maltera i kreča i tako tu, na nekadašnjoj levoj strani reke Bistrice, Bogorodičina crkva postade džamija. Tačno dva stoleća kasnije, zaboravljene freske ponovo ugledaše svetlost dana, a zajedno sa njima i arapski natpis neznanog kaligrafa.

Jednom davno, bejah u Prizrenu. Srpskijeg grada od njega nikada više ne videh, iako srpski jezik u njemu gotovo da i nisam čuo.

Jednom davno, dok sam još uvek verovao… video sam Bogorodicu Ljevišku.

Jednom davno, vraćao sam se svojim najmilijima. Usput sam video spaljene džamije. Znao sam… Neće na dobro taj pepeo izaći.

Nekoliko godina kasnije, gorela je Bogorodica Ljeviška i mnoge druge srpske svetinje.

Pre neki dan, plamen je nemilosrdno gutao i Bogorodičinu crkvu u Parizu. I kao i u slučaju „prizrenske imenjakinje“, nekada je i na njenom zidu postojao kaligrafski natpis. Zapravo jedna jedina grčka reč:

– Sudbina.

I upravo taj natpis je povod zbog koga je veliki Viktor Igo, čitavom čovečanstvu razotkrio predivnu duhovnu lepotu svojih tragičnih likova Esmeralde i Kvazimoda, i proslavio ovaj velelepni hram.

Jednom mi je neka zla sila oduzela tek rođeno, i ja sam se za sva vremena rastao sa Bogom. Ateista sam postao iz najličnijih razloga, sasvim spontano i bez ikakve odluke. To mi međutim nikada nije smetalo da poštujem i volim baštinu čitavog čovečanstva. Kao i da osećam neizmerno gađenje prema svima koji pale tuđe bogomolje, ili se raduju dok ih proždire vatrena stihija. I nikada, ali nikada neću postaviti pitanje:

– Ko je zapalio prvu varnicu?

Jednom sam i ja susreo jedne oči. Jednom sam i ja imao jednu “Šake Nabat”, ili je možda ipak bila “Esmeralda”?

Jednom… I zauvek!

– Zenica oka moga, gnezdo je lepoti tvojoj.

Autor: Arsenije Aleksić

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

9 komentara

  • Знам да знаш,али само да Те опоменем. Свето Писмо; Стари Завет; Књига о Јову: 1 Беше човек у земљи Узу по имену Јов, и тај човек беше добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклањаше се се од зла2. И роди му се седам синова и три кћери.3… Да би живот текао, како тече, мора, или треба се прихватити савета:
    Господе подари ми спокојство да прихватим ствари које не могу да променим,
    Храброст да променим оно што могу,
    И мудрост да спознам разлику.
    Као граничар војске ЈНА, у Призрену сам провео више од годину дана, и редовно присуствовао Литургији у цркви Богородица Љевишка. Прелепа црква. Прелепа. Страшно сам се осећао када је запаљена. Страшно. А што се тиче катедрале Нотр Дам, јебе ми се. Цео Париз да изгори, и То ми се јебе.

    3
    9

    • Ne popuje, al naparavio mizanscen da preti bogom autoru kolumne sve držeći plastični božji prst. Kolumna mi se nimalo ne sviđa, al niko nema pravo da uzima ulogu božjeg zastupnika. Ružno je, bedno…

      8
      1

  • Velika je sramota što moj komentar nije objavljen. Svako ima pravo da izrazi svoje mišljenje a vi ste me u tome sprečili. I posle kažete „nema cenzure“. Treba da vas je sramota.

    7
    1

  • Bez Boga nista nema smisla .

    4
    3

  • Ni moj komentar nije objavljen. Hvala redskcijo. Kako sejete, tako ċete i źnjeti.

  • @ Не попујем
    Profesore, Djura pise sta stvarno oseca, nema potrebe da mu Vi dajete sugestije, tipa: Verovati u boga ili ne verovati u boga. Svako je slobodan da se prema veri opredeli kako OSECA.
    Pozdrav

  • Djura vrati se, nedostaješ…

    5
    3

  • „Jedino u mojim očima postaješ savršenstvo.“

  • Molim vas, ako hoćete da obrišete moj komentar od juče. Unapred hvala.

vaš komentar