Nova stanica: Aljaska iz ugla Leskovčanina

„Ljudi misle da se samo pojave na Aljasku i da su odmah džepovi puni para...ali u realnosti to je malo drugačije. Najlakši deo je težak rad, dugačka satnica (od 12-16 sati) svakodnevno bez dana odmora, hladnoća, pospanost, umor..a najteži deo je biti hiljadama kilometara daleko od kuće, daleko od porodice koja ti nedostaje, propuštanje rodjendana, godišnjica, novih godina, letovanja, prijatelja..Života..Ali to smo izabrali, put koji nije za slabe ljude ...već samo zahrabre!“

Da li sam spreman? Šta me čeka tamo? Da li ću umeti da odradim posao? Šta li se u opšte radi tamo?..Čekam mail od agencije s nestrpljenjem i odgovor iz ambasade.. Stiže odgovor od predstavnika agencije “Čestitam, vaša viza je odobrena! U narednih nekoliko dana dobićete instrukcije u vezi polaska!”

Autor teksta

Adrenalin, sreća, euforija, ludilo do polaska. Spremam kofer za narednih osam meseci i mislim se da li to može u jedan kofer da stane..za svaki slučaj i jedan dodatni ranac nosim. Dok se spremam kažu mi: “Šta si se unezverio pa ne ideš na kraj sveta?”. A ja se mislim – znam da nije kraj, a’l je tu negde. Svaki put odem neki korak dalje a taj korak zna i po hiljadama kilometara da bude dugačak. Spreman čekam let i ide najteži deo, rastanak sa porodicom. Zagrljaji, poljupci i suze u očima, rastanak svaki put je teži od prethodnog..u srcu znam da su mi oni podrška najveća i to me drži od starta i najteže prepreke prelazim jer znam za koga i zašto to radim.

Počinje avantura!

Od Leskovca do Beograda autobusom, tamo se na aerodromu sastajem sa starom ekipom a i nekim novim ljudima, nove kolege, koji kao nekada poput mene izgledaju izgubljeno jer prvi put idu u nepoznato.

Pogled iz aviona na Los Anđeles

Ovog puta je let bio od Beograda do Istanbula, pa onda Istanbul – Los Anđeles i na kraju od LA- Anchorage. Put može da traje i preko 30 sati a to zavisi da li su letovi povezani ili ne, samo let avionom može da bude u jednom pravcu preko 20 sati ali to nije kraj putovanja ima još dosta… U toku putovanja na svakom aerodromu i avionu vodimo računa zbog kovida i svi nosimo maske i trudimo se da držimo distancu sa što manje ili bez kontakta. Na aerodromima je obavezan vaš negativan PCR test ne stariji od tri dana, inače vam se putovanje završava. Svi poštuju mere pa i vama nije teško.

Stižemo na Alasku, aerodromu u Anchorage gde nas dočekuje predstavnik kompanije Tridentseafoods, jedna od najvećih kompanija za preradu ribe, izlazimo sa aerodroma i prvo što vidimo je sneg a temperatura -20C, nismo se navikli na tu temperaturu pa svi cvokoćemo zubima dok čekamo kombi prevoz koji nas kasnije, sve zajedno, vodi do hotela u kome ćemo biti smešteni u naredne dve nedelje zbog karantina.

Sunce nad zalađenim morem

Stižemo u  “Captain cook” hotel i odma po dolasku nam drže orijentaciju da nas upoznaju sa detaljima i pravilima  karantina, jer zbog Korona virusa ne smeju da rizikuju. Dvonedeljni karantin nekome prodje teško ali ako dobro organizuješ vreme i nije toliki problem još ako je dobar pogled iz sobe televizor ti i ne treba. Svakog jutra sam uz toplu šolju čaja čekao da svane i da prvi sunčevi zraci obasjaju zaleđeno more koje je na samo 300-400 metara od mog hotela. I svako jutro nov prizor i oduševljenje mada je i zalazak sunca prelep.

Nakon karantina idemo na aerodrom gde nas čeka mali avion koji prima desetak putnika i let do Duch Harbura traje tri sata. Kad taman mislimo da smo stigli sedamo u kombi koji nas vozi do broda koji ide za Akutan ostrvo i našu zadnju stanicu, srećni smo jer to je još samo četri sata vožnje brodom.

Akutan-zadnja stanica

Stižemo na zadnju stanicu, Akutan ostrvo, i odmah silazimo sa broda na dok fabrike Trident seafoods gde nas prevoze do smeštaja koji je u krugu fabrike. Trident seafoods je ogromna kompanija i jedna je od najboljIh kompanija za preradu ribe, a fabrika u Akutanu jedna od najvećih koja prerađuje ribe (Polok I kod (bakalar)) i krabe.

Što se tiče radnika, oni dolaze sa raznih krajeva sveta. Ima Filipinaca, Meksikanaca, Afrikanaca, Moldavaca, Ukrajinaca, Makedonaca, Bugara i dosta naših ljudi iz Srbije. Što se tiče ljudi koji žive na ostrvu njih nisam video iz razloga zato što nam kompanija brani izlazak do naseljenog mesta zbog situacije sa kovidom i žele da radnici budu uvek dobrog zdravlja. Znam iz ranijeg iskustva da su to uglavnom Amerikanci ribari i uglavnom su ljubazni prema nama koji sezonski dolazimo jer od nas imaju prihode. U samom mestu Akutanu se nalaze pravoslavna i katolička crkva koje samo iz daleka možemo da vidimo, lokalnibar (koji možemo samo da sanjamo u ovom trenutku), gde se okupljaju stanovnici. Zvanično ih ima oko 80 a nezvanično oko 50, pošta i dvadesetak kuća.

Razlika između naših ljudi i ostalih se primećuje jer su uglavnom Filipinci i Mexikanci, dosta niži od naših Evropljana pa kad obuku žuta kišna odela izgledaju kao popularni “minionsi” (podanici) iz crtanog filma “Despicable me”, pa se često mislim da je na osnovu njih njihov tvorac dobio ideju za crtani film.

Dan traje po 18 sati

Kad me pitaju kakve su im žene, jesu li lepe, mogu samo jedno da kažem“Lepota je u oku posmatrača!”.

U početku uvek bude malo nezgodno dok ne dobiješ poziciju na kojoj ćeš raditi i dok ne upoznaš kolege a onda kad krenu smene koje traju od 12-16 sati dnevno imaš vremena da se uigraš ali ne i da se naspavaš. Još ako radiš noćnu smenu onda imaš dan za spavanje i to nekoliko sati sna. Ovde sunce izlazi oko 7 ujutru a zalazi oko ponoći pa neki put noć vidim na blic jer sam u fabrici . Kad dođe letnje vreme onda dan bude do posle ponoći a sviće oko 5-6 sati ujutru. Kada dobijete slobodno vreme, osim riba i kraba, primetite da postoje još neke životinjske vrste koje se trude da prežive na ostrvu pa se vrte oko fabrike ne bi li došle do hrane. Toliko su se odomaćile da kad vide hranu vas i ne primećuju a vama je interesantno jer niste bili u mogućnosti da u toj blizini vidite orla, lisicu, galeba, patke, vidre Il foke.

U tih nekoliko slobodnih dana a neki put i nedelja, zavisi od sezone, imate vremena da obiđete mesto u kom ste i upoznate ga, vidite njegove prirodne lepote. Prelepi pejzaži planine, reke, plaže, more…, teške trenutke vam konvertuju u lepe pa vam taj mali predah napuni baterije pozitivnom energijom koja vam je i te kako potrebna.

Zarada

Komunikacija sa kolegama može da bude problem u početku jer dolazimo iz različitih država, ali pošto je velika buka u fabrici i kad srpski pričaš slabo se zbog buke razume a kamo li neki strani jezik. Engleski je neophodan, ali na kraju svi se sporazumevamo mimikom i pantomimom, za par nedelja sve razumeš a ne moraš ni reč da kažeš. Zarada je dobra za naš standard jer za par meseci može da se zaradi godišnja plata I zbog toga dosta ljudi dolazi na Aljasku.Moraću da citiram za kraj prijatelja (sa kojim se u potpunosti slažem), a koji je ovakoopisao Aljasku:

Ljudi misle da se samo pojave na Aljasku i da su odmah džepovi puni para…ali u realnosti to je malo drugačije. Najlakši deo je težak rad, dugačka satnica (od 12-16 sati) svakodnevno bez dana odmora, hladnoća, pospanost, umor..a najteži deo je biti hiljadama kilometara daleko od kuće, daleko od porodice koja ti nedostaje, propuštanje rodjendana, godišnjica, novih godina, letovanja, prijatelja..Života..Ali to smo izabrali, put koji nije za slabe ljude …već samo zahrabre!“

Pratite juGmediu na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

14 komentara

  • To nije put za hrabre,vec za pohlepne, ostani u Srb i zivi skromno,sa porodicom,druzi se,posecuj prijatelje,rodjendane itd.. Na kraju ces iz Aljaske doci umoran,iscrpljen,par godina stariji, sa nesto kesa u dzepu, koji neces znati gde potrositi prvo…

    • Kupi deci mast na leba i cekaj zlatno doba ako te smrt ne pretekne

    • Četrdeset i nešto godina živim u ekonomskom tigru gde kasne plate po godinu dana ili ih nema uopšte i to godinama unazad pa reko malo da izadjem iz tog skromnog života i zone komfora da pokrenem život svojoj porodici i sebi. Prijatelju moj žrtvujući sebe za boljitak porodice je za mene hrabrost a ne pohlepa. Pozdrav

    • Prijatelju ovo nije samo pare i pare i samo pare ovo je i avantura zivota a ti nisi covek za ovo i podigni kredit vodi porodicu na more

  • Ja sam 2000km od kuce ali posle ove price osecam se ko da sam izaso u dvoriste…

  • Najjaci samo ostaju…i najpametniji…ostali su botovi.

  • Ko nije bio na Akutan ne zna kakav je to radni logor inače to ostrvo drugačije zovu i Alkatraz nije da se ide prvi put već je za iskaljene rudare jeste da se zaradi ali krvavo se te pare zarade i nema tu hrabrih već samo iskusnih i sve zavisi na kojoj poziciji radiš ako si van proizvodnje normalno je da ćeš da ostanes ko je u proizvodnji nek mu je bog napomoć

  • Sramota je nazvati nekog pohlepnim, a pritom ne znati nista o njegovom životu, problemima i finansiskoj situaciji.
    Dragan je čovek kakvog je teško naći,
    pogotovo u ovo tesko vreme kad svako sebe gleda.
    Dragan je vrsni gitarista, suprug i otac dve predivne lepo vaspitane ćerkice.
    Svojom muzikom i radom u firmi gde plata kasni i 10 meseci je za njega ne izdrzivo, vezan za porodicu i ne bezi od obaveza, sramota je nazvati ga pohlepnim i pisati o nekom tako a ne poznavati ga.Izvinite al tako nazivom mog druga čije probleme skoro pa odlično znam pogodili su i mene, jer njegov odlazak da radi tamo daleko pao je i meni tesko.A vi ste sigurno situirani pa su vam ljudi poput izvanrednog čoveka i roditelja pohlepni. SRAMOTA ZA VAS

  • “kompanija brani izlazak do naseljenog mesta zbog situacije sa kovidom i žele da radnici budu uvek dobrog zdravlja”
    Tako je i moj deda bio na privremenom radu u Nemačkoj 1943-44.

  • Dragane, napisao si divnu priču, bez patosa, bez kukumavčenja. Hvala ti. Kao da sam bio tamo. Nije to mesto za naše ljude, ali muka natera čoveka i na nemoguće. Neka ti je srećno. Izdrži i ti u svi naši Leskovčani, a mnogo ih na Aljasci i svi pričaju da je teško ali da nisu imali drugi izbor. Naravno, mnogima je ovde dobro. Stoji da jedan sloj lepo živi i njima je zlatno doba. Uvek je bilo onih koji su živeli u zlatnom dobu. A ima i nas koji konstantno živimo u siromaštvu, do jutra do večeri. E, za nas je Aljaska, za nas su kruzeri, tegoban i mučan život po belom svetu.

  • I moj deda je bio na privremenom radu u Njemačkoj 1943 -44 ali jadan se prevrće u grobu jer je dao život bespotrebno. Zato sam ja sada na privremenom radu u Juru kao i ostali u Djins,Aman,Zlatan trag,Aptiv i Auto stop i grdji smo robovi nego Katakunta koji se borio za slobodu.To sto covek ide da radi bilo gđe bolje mu je nego da dozvoli svojoj ženi da je stipa i da diže znase šta za posao svaka budala Covek radi pošteno ne saginje glavu kad prolazi ulicom i gleda u medjunozje Okreni se levo desno i vidi šta rade deca idu sa oženjenim drogiraju i da ne pričam vise

  • Za moju ne brini gledaj ti tvoju šta ti radi jer čim si ostao daje čuvaš onda nema šta da se priča Od poštene žene …. nemogu da dodju na red Ti si jedan …. iskompleksirani i ljubomoran na tudjem uspjehu dno dna od osobe

vaš komentar