Kolone na granicama, pune terase, tablice iz Nemačke i Švajcarske u svakoj drugoj ulici. Svakog
avgusta stvara se isti osećaj, da je dijaspora došla i donela novac. Prvi deo je tačan. Drugi nije, jer
novac dolazi ravnomerno tokom cele godine, samo se u avgustu vidi.

Razlika nije sitnica za grad kao što je Leskovac. Od nje zavisi da li o tim sredstvima razmišljate kao o sezonskom prihodu ili kao o stabilnoj stavci u ekonomiji domaćinstava, koja tokom leta samo menja mesto na kojem se troši.

Ima i druga strana te veze, koja se ne meri u evrima i zato se retko računa. Ljudi koji su otišli ostaju i publika. Čitaju domaće vesti, prate lokalne teme, drže račune u srpskim bankama i koriste domaće servise iz Nemačke i Švajcarske, dvanaest meseci u godini, a ne šest nedelja. Grad ih vidi u avgustu, ali ga oni gledaju stalno.

Brojke koje ne zavise od sezone

Prema podacima Narodne banke Srbije, u prvih šest meseci 2025. u Srbiju je iz doznaka stiglo 2,34 milijarde evra, nešto manje nego u istom periodu godinu ranije, kada je priliv bio 2,54 milijarde. Za jedanaest meseci 2025. ukupan bruto priliv dostigao je oko 4,7 milijardi evra.

Poređenje koje najviše govori nije sa prošlom godinom, nego sa drugim izvorom deviza. U istom periodu strane direktne investicije iznosile su 1,9 milijardi evra i bile su više od pedeset odsto manje nego godinu pre toga. Dijaspora je, dakle, poslala oko dva i po puta više novca nego svi strani investitori zajedno. Podaci se objavljuju mesečno, a redosled zemalja iz kojih doznake dolaze godinama je isti: Nemačka oko 25 odsto, Švajcarska oko 12, Austrija 8,6, Sjedinjene Države 6,6 i Hrvatska oko 6 odsto.

Vredi se zadržati na tome što priliv u prvoj polovini 2025. nije rastao. Kada iznos ovakve veličine stagnira ili blago pada, to se u lokalnoj ekonomiji ne vidi odmah, nego sa zakašnjenjem od nekoliko meseci, i to najpre na sitnim stvarima: na dužim rokovima kod majstora, na manjem broju započetih adaptacija, na odloženim kupovinama koje niko ne prijavljuje kao pad.
Šta se od toga vidi u Leskovcu

Šta se od toga vidi u Leskovcu

Ovde počinju neprijatna pitanja. Doznake u ogromnoj većini idu u domaćinstva, dakle u potrošnju, renoviranje, školovanje dece i otplatu obaveza. To drži lokalnu trgovinu i građevinu, ali ne stvara proizvodne kapacitete. Novac prolazi kroz grad, ne ostaje u njemu kao pogon.

Kontrast se najlakše vidi na jednom lokalnom primeru. Leskovac ima jedanaest industrijskih zona sa velikim razlikama u popunjenosti, a neke nikada nisu iskorišćene. Sredstva iz dijaspore i prazne zone postoje paralelno, godinama, i skoro se nikada ne sretnu.

Za to nema jednog krivca. Kapital iz doznaka je porodični, nesklon riziku i namenjen sigurnosti, a ne dobiti; ulaganje u proizvodnju traži partnera na terenu, dugu ruku i spremnost da se novac ne vidi nekoliko godina. Između te dve logike ne postoji nijedan domaći instrument koji bi ih spojio. Nema fonda, nema zajedničkog vlasničkog oblika prilagođenog ljudima koji žive u dve zemlje, nema ni jednostavnog načina da neko iz Ulma uloži deset hiljada evra u firmu u Leskovcu bez da preuzme celu firmu.

Doznaka nije investicija i ne treba je tako zvati

U lokalnim strategijama te dve stvari se često pišu u istoj rečenici, što zamagljuje i jednu i drugu. Doznaka je transfer unutar porodice, bez očekivanog prinosa i bez rizika za pošiljaoca. Investicija je ulog sa očekivanim prinosom i sa rizikom da propadne. Zbog toga se veličinom doznaka ne može opravdati nijedan plan razvoja: taj novac ima svog vlasnika i svoju namenu pre nego što uđe u zemlju.

Drugde se za premošćavanje te razlike koriste namenski instrumenti, od dijasporskih obveznica do fondova kojima se upravlja lokalno, uz jasna pravila izlaska. Nijedan od njih ne postoji na nivou grada, a verovatno i ne bi trebalo da se izmišlja na nivou grada. Ono što grad može jeste da prestane da računa na tuđi porodični novac kao na svoju rezervu.

Postoji i drugi smer, koji se ne meri u evrima. Ljudi koji su otišli nose znanje o tržištima, standardima i kupcima, a to je resurs koji ne zahteva ni fond ni obveznicu, samo listu kontakata i nekoga čiji je posao da je održava.

Novac koji izlazi isto tako tiho

Priča o doznakama ima i drugu stranu, koja se u lokalnim analizama gotovo nikada ne pominje. Deo potrošnje domaćinstava danas odlazi na usluge koje se plaćaju karticom ili sa telefona, bez ijednog lokalnog posrednika. Za grad je razlika suštinska: kada se novac potroši u radnji u Leskovcu, ostaje u domaćem prometu i domaćem poreskom sistemu. Kada se potroši kod pružaoca koji u Srbiji nije registrovan, ne ostaje ništa, a u statistici se to nigde ne vidi kao odliv.

Gde tačno prolazi ta granica najlakše se vidi u delatnostima koje su izričito licencirane. Kod igara na sreću granicu povlači dozvola Uprave za igre na sreću: operater koji je ima posluje unutar domaćeg sistema i u njemu se oporezuje, a onaj koji je nema uzima isti novac bez ijednog dinara domaćeg prihoda. Ko želi da proveri na kojoj je strani neki sajt, može to da uradi u preglednim listama onlajn kazina sa dozvolom Uprave za igre na sreću, koje se ograničavaju na operatere sa domaćom
dozvolom.

To je provera od pola minuta i jedina koja stvarno razdvaja dve vrste iste potrošnje, onu koja ostaje u domaćem sistemu i onu koja iz njega izlazi. Ista logika važi i van igara na sreću, samo je tamo neuporedivo teže proveriti, jer za većinu digitalnih usluga ne postoji nikakav registar u koji se može pogledati. Zato se odliv preko interneta i ne pojavljuje ni u jednoj lokalnoj tabeli, iako se u domaćinstvima oseća.

Šest nedelja i ostatak godine

Letnji skok je stvaran, ali kratak i neravnomerno raspoređen. Najviše dobijaju ugostiteljstvo, auto-servisi, majstori i trgovina na malo, i to u nekoliko nedelja oko Roštiljijade i praznika. Zatim se grad vraća na svoju uobičajenu potrošnju, a računi koji su leti plaćeni gotovinom nastavljaju da se plaćaju sa računa iz inostranstva.

Zbog toga je pogrešno meriti prisustvo dijaspore po broju automobila na parkingu. Meri se po nalozima za plaćanje u februaru. Ta razlika u merenju objašnjava i zašto lokalni ugostitelj i lokalni trgovac imaju sasvim različit osećaj o istoj godini: jednome se sve dogodi u šest nedelja, drugome se raspoređuje na dvanaest meseci.

Publika koja ostaje i posle leta

Postoji i posledica koju lokalna ekonomija retko računa. Ljudi koji su otišli ostaju korisnici srpskih usluga i kada nisu ovde. Prate domaće medije, plaćaju obaveze, drže račune u srpskim bankama i čitaju o domaćem tržištu iz Nemačke i Švajcarske isto kao i iz Leskovca.

To je publika koja se ne meri brojem automobila u avgustu, ali se meri u pretplatama, uplatama i pažnji. Za lokalne firme i lokalne medije ona je stabilnija od letnjih gostiju, jer je prisutna i u februaru. Za grad je to zapravo dobra vest. Veza sa ljudima koji su otišli ne prekida se u septembru kada se kolone razređuju, nego traje u obliku plaćanja, pretplata i pažnje. Pitanje je samo da li iko na lokalnom nivou tu vezu tretira kao resurs, ili se ona i dalje svodi na jedan prijem u avgustu i
fotografiju sa gradonačelnikom.

Ono što bi se moglo izmeriti

Leskovac zna precizno šta se svakog dana isplaćuje iz gradskog budžeta, što je više transparentnosti nego što nude mnogi veći gradovi. Ne zna, međutim, koliko novca iz inostranstva godišnje uđe u Jablanički okrug, jer se doznake objavljuju samo na nivou države.

Podatak nije nedostupan po prirodi. Banke znaju odredište svake uplate, a raspodela po okruzima bila bi statistički posao, ne istraživački. Dok se to ne meri, svaka lokalna strategija koja se poziva na dijasporu poziva se na procenu, a procena se pravi po tablicama u avgustu.

A to je, kao mera ekonomije, otprilike toliko pouzdano kao procena prihoda ugostitelja po broju stolica na terasi.