Nabujala i nemirna raka Raška sa svojih sedam izvorskih pritoka i ovog februara prva poželi dobrodošlicu svakom putniku namerniku koji kroči u Novi Pazar. Njih je u ovom gradu koji broji oko 130.000 stanovnika, a koga od davnina okružuju Kopaonik, padine Golije, Peštera i Rogozine, i ove godine zbog pandemije korona virusa jako malo.

A sve one koji dođu ovde ovaj drevni grad, koji predstavlja neverovatan spoj tradicionalnog i modernog, prigli takvom gostoprimljivošću i ne pušta sve dok im u punom sjaju ne predstavi svoju bogatu kulturu i tradiciju.

Novi Pazar ekonomski jak grad

Novi Pazar je i danas ekonomski jak grad, uprkos tome što ekonomija još uvek ne cveta u Srbiji.Toga su pogotovo svesni domaći i strani investitori koji svoj novac uveliko ulažu u stanogradnju gde se kvadratni metar stana u elitnim višespratnicama kreće i preko hiljadu evra. Zbog toga je potražnja za majstorima svih profila na ovom području velika. Otuda poslednjih godina majstori iz raznih krajeva Srbije ovde dolaze da rade jer se dnevnica kreće i do pedeset evra. Tu dobru ekonomsku stranu grada istaćiće svaki čovek koji živi u njemu. Obavezno će naglasiti da je dobar deo kapitala došao iz Turske i da je to i te kako uticalo na poboljšanje gradske ekonomije. Poslednjih godina otvoreno je dosta privatnih visokih i viših škola tako da ovaj grad polako izrasta u univerzitetski centar gde rado dolaze mladi da se školuju. Ima i zadovoljavajući broj privatnih klinika koje angažuju vrhunske medicinske stručnjake iz Beograda, a kod kojih rado na preglede odlazi ovdašnje stanovništvo. Oni stariji sa ponosom se prisećaju velikih proizvodnih giganata u kojima je do privatizacije radilo i po više hiljada radnika. U takvim prilikama obavezno će navesti  Fabriku obuće „Ras“ koja je zapošljavala 1.300  i Tekstilni kombinat Raška“ gde je radilo preko 8.000 radnika i naglasiti da je velika sreća za ovaj grad što su se ljudi veoma brzo preorijentisali na rad u privatnom sektoru koji je ovde oduvek dobro funkcionisao i tako sebi omogućili pristojan život.

„Vikendom kada je kod nas pijaca tekstila znalo je da iz Srbije i bivših jugoslovenskih republika u Novi Pazar dođe i po 200 autobusa prepunih putnika koji su ovde pazarili mahom proizvode od teksasa i preprodavali u svojim mestima. Naš teksas je i sada na ceni kod kupaca, ali po njega srbijanci dolaze u mnogo manjoj meri nego ranije. Ovo i ne treba da čudi s obzirom na to koliko se ovde može naći stranih brendiranih robnih marki. Ono što se može naći u Novom Pazaru ima i u Istanbulu i zato je naš grad u narodu još poznatiji i kao „Mali Stambol“ . To su shvatili i Kinezi koji su odmah po dolasku skoro sve svoje prodavnice pozatvarali u gradu jer su uvideli da ovde sa svojom robom nemaju perspektivu“, priča Becan Lotinac, nekadašnji novopazarski građevinac koji je dugo radio u Rusiji i Nemačkoj.

Ponosni na dobre komšijske odnose

Stanovnici Novog Pazara su posebno ponosni na dobre komšijske odnose koje ovde vekovima međusobno imaju Bošnjaci, Srbi i Romi. To nisu dozvolili da im pokvare ni najgori politički ekstremi u vreme raspada bivše Jugoslavije. Oni su jednu svoju ulicu posvetili i Srbinu Srđanu Aleksiću koji je u Bosni dao život spašavajući svog sunarodnika muslimanske vere i podigli spomen česmu srebreničkim žrtvama kao opomenu da se ovakvo stradanje više nikada ne ponovi. Da ova tri naroda imaju dobar suživot vidi se u svakodnevnoj komunikaciji među ljudima. Srbin će u komunikaciji sa drugim čovekom prvo nazvati dobar dan i tek će se u otpozdravu videti ko je vere čovek koji se nalazi nasuprot njemu i nikako drugačije.

Novopazarci su uvek radi gostima i uvek su im na usluzi za sve što im je potrebno dok borave u njihovom gradu. U toj ljubaznosti idu dotle da su jednom prilikom dobro istukli domaćeg lopova koji je na njihove oči pokušao da ukrade novčanik gostu koji je došao da obiđe njihov grad, a o čemu je naširoko pisala srpska štampa. Ovaj događaj tamošnji ugostitelji uvek rado prepričavaju putnicima namernicima, a rado im ispričaju i nešto iz bogate istorije grada. Upute ih i na sve kulturno istorijske spomenike koje mogu da obiđu u gradu, ali i mesta gde mogu da dobro pojedu i popiju po neko piće.

This slideshow requires JavaScript.

Tako informisani i opremljeni fotoaparatima i kamerama turisti, među kojima je poslednjih godina najviše Rusa, krenu u obilazak grada, ali brzo završe u nekom od lokala privučeni mirisom tek ispečenog hleba i mesa na drva. Kada se u pekarama peku ovi Novopazarski specijaliteti obično ovim opojnim mirisom zamiriše cela ulica tako da turisti po mirisu mogu da prepoznaju gde su najbolje pripremljeni. Niko ko dođe u ovaj grad ne propusti priliku da proba i ćevape koje pravi tamošnji čuveni ćevapdžija, Omer Asanović. A kada ih onako mirisne, sočne i vruće sa tucanom paprikom, crnim lukom i po kojom ljutom papričicom uz taze ispečenu lepinju i kiselo mleko sa peštera servira gostu na tanjiru i kada on okusi prvi zalogaj učini mu se da nikada u životu ništa lepše nije probao. Tek ovako namireni puni elana gosti krenu u obilazak znamenitosti grada. Obavezno prođu kroz ulicu u centru grada gde se nalaze zlatarske radnje u kojima se može kupiti skupoceni nakit od zlata koje zlatari nabavljaju u Srbiji, Italiji, Grčkoj i Turskoj. U ove radnje ulaze pretežno kupci dubokih džepova dok ostalima preostaje samo da se izloženim zlatnim komadima dive preko izloga. Na njihovu lepotu zaborave tek kada im se pred očima ukažu zidine Arap džamije, zadužbine Isabega Isakovića i hamama iz petnaestog veka, a koji spadaju u red neprocenjivog istorijskog blaga ovog grada. Dobri poznavaoci verskih prilika kažu da je na teritoriji Novog Pazara do sada izgrađeno 65 džamija i da pri nekima funkcionišu i vrtići. Ima i osam pravoslavnih hramova, a jevrejska zajednica je u ovom gradu obnovila i staro groblje svojih sunarodnika koje su Nemci pobili u logorima smrti u Drugom svetskom ratu. Novopazarci pričaju da Jevreji u ovom gradu nameravaju da podignu i Sinagogu. Kažu da im to nimalo neće zasmetati, naprotiv, time će samo svoju drevnu kulturu još više obogatiti.

Manastri „Đurđevi stupovi“ istorijsko blago

Pravim istorijskim blagom oni tretiraju i Manastir „Đurđevi Stupovi“ koji se uzdiže visoko na brdu iznad samog grada, a koji se svrstava u red najznačajnih svetih mesta u istoriji srpskog naroda. Manastir je osnovao rodonačelnik dinastije Nemanjića, Stefan Nemanja, u drugoj polovini dvanaestog veka. Prema kazivanju njegovog biografa i sina, potonjeg srpskog kralja Stefana Prvovenčanog, Nemanja se za vreme svog zatočeništva u jednoj pećini zavetovao da će izgraditi hram i posvetiti ga Svetom Đorđu, kojem se tokom života molitvenim rečima više puta obratio za pomoć. Danas do ovog manastira koji se polako obnavlja vodi nov asfaltni put. O samom manastiru brinu dva monaha, a u održavanju manastirske ekonomije pomaže im i Ljuba Puzović, koji živi u selu podno manastira, čiji meštani se leti prilikom prikupljanja letine ispomažu sa komšijama Bošnjacima. Dobar asfaltni put vodi i do Petrove crkve koja nalazi se na Uneskovoj listi svetske baštine, a koja prema do sada poznatim istorijskim izvorima potiče iz 8. veka, ali je verovatno i starijeg datuma. Istorija kaže da su na ovom mestu održavani državni srpski sabori u dvanaestom veku.

Novi Pazar može da se pohvali veoma dobrom infrastrukturom za koju kažu da je posle komunističke vlasti najviše obnovljena u vreme kada je Rasim Ljajić bio ministar. Zahvaljujući njemu reka Raška je dobila rezervno korito kojim žitelji Novog Pazara leti šetaju u potrazi za svežinom. Jedna od prethodnih vlasti je u jedinoj ulici u gradu gde se nižu samo dućani ponovo vratila kaldrmu i vratila joj identičan izgled starog vremena. U tom ruhu su i pojedine gradske čajdžinice. Takva je i čajdžinica Pine Torbića , nekadašnjeg boksera Bokserskog kluba „Mladost“ iz Novog Pazara. U vreme kada je on boksovao za svoj klub njihove mečeve je na stadionu znalo da otprati i po petnaest hiljada Novopazaraca. Ovaj grad je i danas bogat sportom i sportistima. Ima pet velikih sportskih terena i dva bazena na kojima vredno treniraju njegovi sportisti. I dok oni treniraju u ovim objektima kanuisti koji se takmiče u disciplini voženje kanua na brzim rekama uzurpirali su reku Rašku i postali prava atrakcija za turiste, baš kao i hotel koji je u vreme komunizma izgrađen na ovoj reci, a gde turisiti rado odsedaju kada dođu u ovaj grad .