Ulica Radeta Ćalovića 17 na kraju leskovačke četvrti Podvorce, nešto ispod benzinske pumpe. U dvospratnoj sređenoj, domaćinskoj kući okupilo se mlado društvo sa decom. U jednoj sobi muškarci igraju igrice na kompjuteru, u drugoj, u kuihinji s dnevmom sobom mlade majke i devojke imaju svoje priče uz povremene poglede na tv ekran.

Neko zvoni. Biljana Čedić (28), prelepa žena i majka u postupku razvoda od svog muža Dragana Čedića Čedu otvara vrata i pada kao klada, a onda i njena druga udata sestra u Leskovcu Jelenu Zdravković (25) i treća udata sestra u Kragujevcu Ivana Kalčić (30). Oružje je upereno i u njihovu drugaricu i komšincu Jelenu Zdravković (32), profesorku srpskog jezika i perspektivnu devojku.  I nju je ubio, a Jeleninu drugaricu ranio.

Sve se to dešava filmskom brzinom. Puca i masakrira Biljanin muž Čeda. U kuhinju ulaze dvojica muškarca. Verovatno su nešto čuli. Čeda ubija Jeleninog supruga Bobana, puca na drugog, ali ovaj se spasava bežeći kroz prozor. Od tog društva preživeo je, odnosno, ostao nepovređen, samo jedan tada mladi čovek, igrom slučaja.

Samo nekoliko minuta ranije u obližnjoj manjoj kuči u Radničkom naselju Čedič je najpre ubio Biljaninu Tetku Biserku Ristić (48) i ranio njenog tada maloletnog sina i supruga Blagoja.

A svoj krvavi pir je, zapravo počeo pre nego je ubio Biserku, u bilijar klubu „Sedam“ u Ulici Filipa Višnjića gde je ubio Nenada Lukića (30), koga je smatrao Biljaninim ljubavnikom i teško ranio Slavoljuba Kržalića, vlasnika kluba.

Ovaj pir s prigušivačem, koji je, izgleda dugo planirao ošišani robusni mladi čovek iz Podvorca, kojeg su prijatelji voleli, ali od kada se oženio Biljanom i od kada su dobili ćerku – izbegavali zbog njegove nesnosne ljubomore.

Za samo 25 minuta Dragan Čedić Čeda, koji nije mogao da ostane nerpimeće na ulici zbog sve češćih glasnih tikova, usmrtio je automatskom puškom kalibra 7,62,  7 osoba, uglavnom maldih pred kojim je život bio, ranio četiri osobe i četvoro dece ostavio bez roditelje, zavio u crno četiri majke, kasnije i svoju.

Čedić je bio pijačni prodavac i vozio je automobil „vartburg“. Poticao je iz radničke ali dobrostojeće porodice. Sprat za njega i Biljanu uredio je nameštajem po poslednjoj modi, ali bi dobijao napade panike i besa ako bi supruga ili dete pomerile neki ukras sa jednog na drugi kraj.

Biljanu je i psihički i fizički zlostavljao i ona se usmenim i pisanim putem obraćala policiji, ali reakcija nije bilo. Čedić je kasnije postao školski primer psihopate nasilnika, ali sa zakašnjenim dejstvom i za policiju i za Centar za socijalni rad, čiji službenici u ovom slučaju takođe nisu bili na visini zadatka. Biljana je zbog šikaniranja često bežala od kuće. Duže vreme se krila u Crnoj Gori, ali kad su joj ponestale pare vratila se kući da vidi svoju majku, pozvala sestre i drugarice i drugove.

Da li je bila neoprezna, da li je mislila da Čedić nije znao da se vrati ili ni slutila nije da njen još nerazvedeni muž može da pribegne stravičnom zločinu, tek te večeri se opustila sa društvom. Ali, sada posle 20 godina lako je pametovati.

U svakom slučaju od tada, od slučaja Čedića, sitiacija u Srbiji je počela da se menja. Doneseni su novi zakoni protiv nasilja u porodici, nikle su sigurne kuće, Zaposleni u centrima za socijalni rad su postali oprezniji, a NVO organizacije zaradile silni novci. Uprkos tome, nasilje u porodici ne jenjava i dalje, ali žene više ne ćute, postalo je vidljivije. No, sve to porodice sedmoro stradalih ne može da uteši.

Isposvet svedoka

Aleksandar Marinković, tada mlad momak i već poznati leskovački rukometaš bio je te večeri s društvom u kući tri sestre u Ulici Mileta Ćalovića broj 17. Jedini je on ostao neokrznut metkom i to samo igrom slučaja. On se danas sa tugom priseća tog strašnog zločina.

“Ništa nismo čuli šta se dešavalo u kuhinji gde su sedele žene i devojke. TV je bio upaljen, mi smo igrali igrice, iz kuhinje se orio smeh. Ne sećam se kad su moji drugovi izašli iz sobe, ali se  sećam da sam bio žedan i krenuo da natočim vodu u čašu sa česme. Kad sam video jedne u lokvi krvi, drugi kako beže, sakrio sam se iza vrata i tako preživeo”, započinje svoju ispovest za Jugmediu.

Čuo je kada je Čedić, koga je video s leđa dok je pucao ali ga je prepoznao u trenu i shvatio šta se dešava, upalio svoj automobilom i pod škripom točkova se udaljio.

“Tek tada sam sa klecavim nogama i srcem koje je htelo da izađe, izašao i video mrtve u lokvama krvi. Išao sam od jedne do druge devojke da vidim da li su žive i da li davaju znake života. Sve su bile mrtve. Otvorio sam treću sobu. U njoj su spavala deca Biljanih sestara mirnim snom. Zatvorio vrata i izašao napolje s glavom u rukama. Ne sećam se šta sam tada mislio i osećao, verovatno ništa, ali znam da sam se tresao sve vreme. A onda je došla policija i hitna služba”, priseća se.

Taj dan slavi kao svoj drugi rođendan, ali godinama je imao mučne snove, traume, zapravo.

“Sanjao sam krvave scene, sanjao mrtva iskasapljena tela, je im je on pucao sa metar, metar i po razdaljine. Budio sam se sav mokar. To je godinama trajalo. Oštrica bola vremenom je počela da tupi, prestali su košmari, mada još uvek ponekad sanjam i mislim na njih”, priča sada sredovečan čovek.

Ja

Bila sam dopisnik šest beogradskim medija i Radija Dojče Velea na srpskom jeziku. Zločin se desio u noći između 27 i 28. jula 2002. A počeo je tačno u pet minuta do 24 sata. Negde oko 1,30 sati budi me telefon. S druge strane žice moja drugarica Mira koja se s porodicom taksijem vraćala s mora. Njen stan gledao je na Ulicu Mileta Ćalovića.

“Ovde se nešto strašnio desilo. Policija sa svetlima pod rotacijom i hitna pomoć”, kaže mi.

Očas postajem budna kao da nisam ni spavala. Oblačim se i u malu torbu stavljam ličnu kartu, telefon i foto aparat jer tadašnji mobilni telefoni ili nisu imali opciju za fotografije ili su te fotografije bile neupotrebljive.

Idem pešice jer je to od moje kuće hod od tri do 5 minuta. Na samom početku ulice pravim prvu fotografiju na kojoj se i ne vidi jasno od bleštavog policijskog svetla.

Prilazim okupljenim komšijama i pitam šta se desilo. Sklanjaju se od mene jer su to moje komšije, znaju da sam novinar. Ipak, ostajem dugo i dobijam od jednog poznatog policajca, druga sa ulica i sa demonstracija, informaciju da je neki Čedić ubio sedmoro ljudi, uglavnom žene.

“Ma znaš ga, bre, onaj znaš, onaj…“ Kapiram. No, ni jedno od nas ne zna koliko ima godina, ni on ni žrtve. Ne znamo ni imena, motiv…. Pominje tri lokacije. Bojim se da krenem dalje. U kući čujem plač. Stigla je majka triju kćerki, leleče. Ne usuđujem se da uđem. Drhtim.

Ipak, do pet ujutru sam prikupila sve lokacije i sva imena i čak mogući motiv masakra.

Prvu informaciju šaljem Novinskj agencijui Beta, koja za tren obilazi svet, napisana bez senzacije, zbog čega kasnije dobijam pohvalu. Ali tu je i Blic, traži da obiđem sve ucveljene porodice, da idem tamo gde su se dešavala ubistva, da razgovaram s roditeljima s prijateljima ubijenih.

Težak je i mučan ovaj naš novinarski posao, hleb sa sedam kora. Već sam bila iskusna sa takozvanim crnim hronikama, ali kako, zaboga, da uđem u kuću i bilo šta pitam majku koja je za pet minuta ostala bez tri kćeri, bez sve svoje dece.

Ipak idem. Stojim dugo među masom ljudi. Jednog momenta ona izlazi ispred kapije raščupane kose. Lepa je to bila žena kao i njena sestra Bisa. Pre toga je izgubila supruga i nije se još bila pomirila sa gubitkom. Prilazim joj, izražavam saučešće.

“Hvala Milice, na dobro da ti se vrati”, odgovara.

Kranje stidljivo je pitam kako se to desilo, kako i zbog čega je došlo do stravične tragedije. Hvata me za ruku i uvodi u kuću. Čudim se. Obično nas novinare teraju, jure. Ne krivim ih, i ja bih to uradila ne daj bože u sličnim situacijama.

Sedimo u nekoj drugoj sobi gde nema krvi. I ona priča i priča, objašnjava kako je pokušavala da spase ćerku i kako nije uspela. Sebe krivi njega kune.

“Bio je toliko ljubomoran da joj nije dozvoljavao čak ni kod nas da dolazi. Nigde nije smela sama iz kuće, čak ni do prodavnice. Živela je kao u kavezu, a on joj je stalno prebacivao kako joj je sve obezbedio za taj zlatni kavez”, prisećam se njenih reči.

Ljubim je i odlazim. Dve uličice dalje je kuća Zlatkovića, svi u porodici profesori. Jelena Zlatković, lepotica i na odru. Mnoštvo ljudi. Palim sveću, stojim kratko pored sanduka i gledam u njenu majku. To nije više ona razdragana žena. Za nepunih 12 sati se prepolovila. Ne vidim Jeleninog brata, ali kasnije na izlazu srećem njenog oca. Posle saučešća pitam opet kako se to desilo?

“Našla se na pogrešnom mestu u pogrešnom vremenu. Sudbina”, odgovara otac na čijem se licu se vidi da je pod jakim sedativima.

Odatle idem tamo gde je u Radničkom naselju ubijena Biserka, teka koja je snažno podržavala sestričinu Biljanu. Opštinska službenica, njen suprug je opštinski vozač, ranjen u ruku, a sin jedinac takođe ranjen u telo. Primaju me ljubazno, ali uplakano.

“Borio sam se s njim, ubio ju je i nisam mogao da ga sprečim, bio je jači od mene. Ranio me je, pa mu to nije bilo dosta nego je ranio i našeg sina jedinca, u kupatilu. Tada nisam znao da je već ubio i da se sprema još da ubija”, ispričao mi je.

Na onoj prvoj lokaciji nisam bila jer sam fotogarfije i izjave pozajmila od koleginice. Valjalo je požuriti sa tekstom.

Šaljem tekst “Blicu”, a urednik iz Dojče velea takođe traži priču sa tonskim izjavama. Ponovo pravim isti krug ponovo molim i sve je spremno namontirano za udarnu emisju DW u 16 sati.

Kasnije ću još mnogo puta pisati i sretati se sa ožalošećenima, ali i sa porodicom ubice, sa majkom i ocem.

Kod njih druga priča. Za sve je kriva Biljana koju je Čeda mnogo voleo i okitio u zlazo ali nije znala da ga ceni i poštuje i da ga je, navodno, iščikivala s ljubavnikom. Majka ni suzu da pusti.

Potraga za Čedićem trajala je 40 dana. U to vreme novinari prenose da su im dojavili da su ga videli na razna mesta pa čak i u inostranstvu. Nisam se pecala na tu udicu. Moj osećaj je bio da se Čedić raspada u nekom budžaku jer sam znala da bi bio primećen i uhvaćen zbog veoma glasnih tikova.

“E ti si baba Vanga”, kaže mi muž posle jedne od mojih čestih konstatacija da nam je telo Čedića tu negde ispred nosa.

I ono, ispala sam ne baba Vanga, ali u pravu. Čedić se naime ubio odmah posle masakra, na periferiji Leksovca, u žbunju. Pronašao ga je čovek u ataru Donje Jane kod Leskovca koji je obrađivao njivu. Čedić je pucao sebi u glavu. Njegov leš je bio u raspadanju. Novinari su se okupili i fotogtafisali. No, kao ćemo kasnije saznati, pre nego što je izvršio smoubistvo, svratio je kod rođaka u obližnjem selu i priznao im je ubistva.

“Napravio sam glupost, pobio sam ljude”, rekao je, upalio automobil i otišao dalje, i ne daleko, samo malo dalje do prvog šumarka. Tu je ubica okončao i svoj život. Moguće je da se pre smrti i pokajao.

Odatle se vraćam kod njegovih roditelja koji su opet u mom neposrednom komšiliku, u Radničkom naselju. Tamo sada zatičem drugu sliku. Plače majka i nariče, kune sve živo kako su joj sina oterali u smrt. Ništa ne odgovaram, ne tešim je. Fotografišem i izlazim iz kuće.

Ni u jednu kuću kasnije nisam ušla. Jedino što znam da je majka tri ubijene kćeri otišla da živi u Kragujevac i brzo umrla. Sreća pa je interesovanje medija, bar onih za koje sm radila, prestalo.

A ono za čim ću žaliti jeste i činjenica da sam svom “Blicu” poslala stotina fotografija sa te klanice. Danas, na svakoj godišnjici  te moje ftografije vidim potpisane sa tuđim imenom, ne samo u ostalim novinama nego i u mom ”Blicu”. A atutorstvo je nedokazivo. Fotografije izbrisane iz foto aprata, pa ja sada moram one moje da potpisujem tuđim imenom.