OD ORTODOKS KELTSA DO KARLEUŠE

U Ladovicu sam bio dva puta. Jednom, kao dečak dok sam živeo u selu Kruševica, gde je moj otac bio nastavnik, i sada četrdeset godina kasnije. Tada, bila je fudbalska opštinska liga gde je svako selo imalo svoj tim. Utakmice su počinjale u deset izjutra i nedelja je bio praznik kada bi se celo selo sjatilo pored linije obeležene piljevinom.

Prodavali se klakeri, ljudi bi zdušno navijali za svoje junake, a psovali sudiju na svaku njegovu odluku, ma koliko ispravna bila. Kako su iz Kruševice uglavnom bili ciglari i zidari, sećam se da je jedan fudbaler tada radio negde u Hrvatskoj, seo na voz, putovao ceo dan, odigrao meč, i vratio se nazad na posao. Bilo je to vreme kada se živelo za tim.

Saša Mladenović

FK Sloge iz Kruševice odavno nema. Kao ni jednog fudbalskog tima uzduž reke Vlasine. Narod se raselio, nestao, nekadašnji stadion pored reke zatrpan je otpadnim asfaltom, a Vlasina postala izmučeno kljuse koje vijuga kako bi donosila novac pohlepnim gazdama koje na njenom koritu izgradiše mini-hidrocentrale.

FK Progres je nastavio da živi. Meštani sela Ladovice ne znam da li posećuju fudbalske utakmice, ali znam da su uspeli da pored stadiona organizuju petnaesti, jedinstveni muzički festival pank muzike pod nazivom „Pivski festival“.

Posle četrdeset godina dolazim drugi put. Na ulazu u selo stoji pobodena raketa sa datumom godine kada su neki tuđi avioni sejali smrt. Na staroj, oronuloj zgradi, grafit „U inat svima, uprkos svemu“.

Ispred zadruge živo. Čuje se tonska proba, a momci sa čiroki frizurama ispijaju pivo. Došli su iz različitih krajeva Srbije: iz Bele Crkve, Zrenjanina, Niša, Beograda… Sa martinkama, JNA pešadinkama, zihernadlama… Skoro da i ne pamtim kada sam tako nešto video.  Mladost onakva kakva zaista jeste. Prirodna, buntovna i lepa. Bez silikonskih usana, jagodica ili sisa na izvolte.

Ulazimo u festivalski prostor. Dečije igralište, koje i sada, kada je ispunjeno momcima i devojkama sa crnim majicama, ostaje to-dečije igralište. Dok zrenjaninska pank grupa prži po instrumentima, roditelji sa decom đuskaju. Oni, koje pank baš i ne zanima, u miru šutiraju na go. Nema silnih stejdževa sa kupatilima, ogledalima i zvezdama sa posebnim zahtevima, recimo, 13 flašica vode sa Madagaskara, avokada sa žigom organskog,  silnih menadžera i privatnih detektiva, gomile policajaca koje jure za drogom…

Ne ovde je sve prirodno:

Miris seoske balege a da nije smrad sa one Farma,

Razdragana deca, a da nisu ona od kojih nameravaju da prave plastične proizvode

Roditelji koji ne žele da njihova deca budu takva.

Muzičari koji nisu ovde zbog para, iako se od njih živi.

I za uho mi, ne slučajno, zapade stih Zrenjaninaca:

Daleko od očiju, daleko od srca

Brzo se zaboravlja gde ti je kuća

U tuđinskome svetu ponos skupo plaćaš

I nikad ne zaboravi ko su tvoja braća

I ovo nije ništa drugo od slike Juga Srbije.

Posle Zrenjaninaca je svirao Hidrogen, domaći veterani, koji zajedno sa preostala (kako sam informisan) četiri benda, čine da ovaj festival živi.

I na binu izlaze ljudi koji obeležavaju tridest godina muzičke karijere. Za naše uslove, i ukus kome pripadam, Ortodox Celts jesu zvezde. Koji ne traže avokado iz tri lepe, ili flašice vode sa Madagaskara. I kojima seoska balega ne smrdi. Neka deca, a za mene srednjovečnog čoveka jesu to, su možda prvi put imali priliku da ih vide uživo. I to nije bila samo muzika, već više od igre. Obrazac ponašanja. Aca Seltik je šaljivo pecnuo organizatore zašto je trebalo deset godina da prođe da bi ih opet pozvali, a oni bi došli bez honarara.

Pankeri sa čiroki frizurama su skakali ispred bine. Bilo je i šutke, ali gledalo se na decu koja su se sa mamama i tatama ruku pod ruku okretali u ritmu tradicionalne irske muzike. Zaista je bilo prelepo videti oca, majku i malu devojčicu obučenih u dukseve zeleno belih pruga.  Pitao sam da li mogu da ih slikam. Nisam mogao da odolim a da svet ne vidi srećnu porodicu u vremenu beščašća. Naravno reče mladi otac, ali kamera telefona je bila ispražnjena pa sam morao opet. Bilo mi je neprijatno što im prekidam porodičan užitak. Njima nije smetalo. Devojčica mi reče da se zove Valentina. Nije joj bilo više od devet godina. Majka, vesela, lepa, mlada žena, još dobaci u šali kako je kamera hoće.

I Aca Seltik je zapevao pesmu koja se uklapa uz ovaj svet, Rock Road to The Dablin.  Pesmu napisanu  u 19. veku od strane Irskog pesnika (D. K. Gavan) za koga se na guglu vezuje samo  ova pesma. O mladiću koji je u svet krenuo jednog veselog maja, poljubivši svoju devojku, oca i majku, pokosio žito, popio pivo da utoli tugu i krenuo na put da zaradi za beli lebac. Kao što su to radili i kao što rade južnjaci stotinama godina unazad. I kako su mu na putu ukrali zavežljaj, Englezi ga smestili na brod zajedno sa svinjama, i kako je morao u tuči da odbrani irsku čast. I sve ovo Aca peva nekoj novoj deci koja zajedno sa njim ne propuštaju niti jedan stih. U mestu koje miriše na balegu jer tamo žive ljudi koji žive od zemlje i za zemlju. Danju čuvaju stoku, okopavaju kukuruz, prskaju vinograd, a noću sviraju pank. Ili pak, kao ovaj momak iz pesme koji odlazi da zaradi beli lebac, odlaze i oni da prave malter, nose cigle da bi se vratili da odsviraju po koji rif. Za svoj merak i svoju dušu.

A samo desetak kilometara dalje nalazi se čaršija koju su nekada nazivali Mali Mančester. Koja će zasmrdeti na onu Farmu, okupiće sirotinju da bi videla kako škripi plastična mašina za dvadeset hiljada evra.  Koliko pošten seljak iz Ladovice ne može da zaradi od svih svojih useva.

Nije to slika čaršije već ljudi koji stvaraju svet po svojoj meri. Italijanski pesnik Kalvino reče, ako želiš da porobiš jedan narod, uništi mu obrazovanje.

Oni od obrazovanja nemaju ni obraza, zato meću crveni tepih da hodaju po njemu gledajući sebe očima drugačijim i slušaju operskog pevača u svojim toaletama koje služe samo tabloidu.

Verujem, da je umetnik znao kome peva, sigurno bi izabrao „Pivski“ u Ladovicu, a njih bi poslao tamo gde im je i mesto. Da slušaju škripanje plastične mašine.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

9 komentara

  • Prelep tekstt i lepa manifestacija docarana prirodno i razumljivo, svaka cast 10

    19
    2

  • Bravo gospodine za ovaj po meni izvaredan tekst,bez političkog prizvuka istinito i sve tačno rečeno.Jedino ćoravi neće verovati šta ste napisali

    17
    1

  • Браво Саша на оваквом тексту, ти као да си се родио овде код нас у Ладовици.
    Изволи и следеће године на 🍺

    5
    1

  • Pozdrav za Kristinu i Čedu sa naslovne!!!

    3
    1

  • Pozdrav za Kristinu i Čedu!!!

    1
    0

  • Bravo Sasa za tekst, kao da si porastao u nasu Ladovicu I saw ovakvom istinom je retko sresti hrabre ljude kao sto si to.
    Dobrodosao si uvek na pivo.

    2
    0

  • Čim nađem malo vreme. Samo kaži u koju zadrugu i dolazim. A može i na kominjak, čim malo zaladni. 🙂

    1
    1

  • Raketa na ulazu u selo nije iz ,,nekih,, zemalja već iz zemlje u kojoj je nastala ova ,,kultura,, koja ,,ne poznaje kanone,,. Iskreno ništa manje nakazniji od estetsko-silikonskih ljudi.
    ,,Ako želiš da uništiš jedan narod, inficiraj ga PUNK nakazama sa zapada,, . Ti ljudi duž Vlasine koji su hitali na posao i na fudbalske utakmice stideli su se svoje malobrojne dece zaražene čirokanama koje su se farbale u dugine boje. Kakva ,,fina deca,,. PUNK mladost prirodna i lepa? Daj molim te . . . Emoi sa slepljenim kosama koji vonjaju na sve strane, mokre pijani i povraćaju gde stignu. Ne verujem da ovo čitam.

    1
    0

    • Bilo bi lepo da bilo šta čitate, ali očito da vam čitanje i nije baš blisko. U suprotnom, razumeli bi ste metaforičnost teksta. A o tekstovima pesam i da ne govorimo. Tekst je namenjen onima koji malo više misle. A vama želim lep provod u društvu eksperta sa Kembridža na koncert JK 🙂

      1
      1

vaš komentar