LESKOVČANKA IZ PRESTONICE

O otrovima i trovačima

Nedavno sam posetila jednu izložbu koja prikazuje razne otrovne vrste iz prirode. Kada krenete na takvu izložbu, prvo pomislite da ćete videti preparirane škorpije, crne udovice i zmije. I da, videla sam šarke, stršljenove, otrovne pečurke, pa i žive tarantule (one paukove što ih sada čuvaju kao kućne ljubimce). Verovatno imaju poseban emotivan odnos sa njima kao ljubimcima i sto posto uživaju dok ih hrane živim bubašvabama. Da se kladimo!

U toj sviti živih i neživih eksponata, pored muhare i španske bube, našao se, za mene neočekivano – beli medved, a još neočekivanije – rakija „kobrovača“.

Vodiči su mi pričali i o otrovnom medu i toksičnim ribama. Bojimo se pčela, a trujemo ih tako što nagomilavamo plastični otpad, koji one „pobrkaju“ sa prirodnim materijalima od kojih prave gnezda i, tako, ugrađujući finu tračicu plastične kese u svoj dom, pčele trpe posledice  kao što su uginule larve i uništavanje legla.

Ipak, nije bilo velikog prepariranog belog mede u skromnom izložbenom prostoru.

Organizatori su se snašli i izložili fetus ove vrste, koji im je ostao kao zaostavština spontanog pobačaja jedne medvedice. O čemu se radi? Beli medved je proglašen otrovnim, jer zbog hipervitaminoze izaziva trovanje kod ljudi koji jedu njegovu jetru. Dakle, meda je otrovna vrsta zašto što smo rešili da ga pojedemo? Hm…

Inače, interesantan je nedostatak prepariranog medveda. Za to vreme, preparat geparda, još iz doba Tita, čami u depou Prirodnjačkog muzeja u Beogradu. Na pitanje o tome zašto ta lepa maca negde nije izložena, jer iako matora, prilično je atraktivna, odgovor glasi da bi tamo negde, posetioci mogli da ga „raščerupaju“, ili da mu „neko dete može odseći brkove“ i sl. Reklo bi se da smo prilično kulturna publika…

Jel otrovna? E baš zato želim da je pojedem!

Elem, na izložbi su prikazani i preperati ribe četvorozupke. To su one što naduvavaju telo brzim gutanjem vode pa tada deluju smešno. Deca ih dobro znaju iz mnogih crtaća. E sad, one možda deluju smešno, ali neke od njih u jetri čuvaju tetradoksin – jak otrov koji brzo ubija čoveka tako što mu parališe sve mišiće pa nastupa gušenje.

Protivotrova nema, ali ova riba je opet optužena da je otrovna, jer smo mi rešili da je pojedemo. Doduše, postoje specijalno obučeni kuvari ( u Japanu) koji je, otklanjanjem otrovnih delova, mogu spremiti za bezbedno konzumiranje. Tako spremljena riba, poznata kao fugu, dostiže basnoslovne cene u azijskim restoranima. Verujem da oni koji je jedu, uživaju u adrenalinu pomešanim sa apetitom. U svakom slučaju – ta naduvena je kriva! Kriva je jer je otrovna a mi je hoćemo za ručak!

Posebno je tužna priča o otrovnim ribama koje su pune toksina, jer žive u zagađenim vodama.

Zna se ko zagađuje vodu. A i sve ostalo… Kako se samo te ribe pune olova i žive, usuđuju da mi izazovu mučninu kad smažem konzervu tunjevine!

„Opasne“ životinje za „opasne“ momke

A sada o „kobrovači“… Opasne škorpije i kobre su toliko „strašne“ da ih čovek žive potapa u alkoholna pića napravljena od pirina, i prodaje kao afrodizijak. One potom, tako mnogo „opasne“, uginu usled davljenja koje je izazvao čovek. A kad se tako opasno piće popije, nevino i naivno ljudsko biće ojača libido i sve je super! U stvari, kakve tu mogu biti posledice za zdravlje – to već ne znam.

Ruku na srce, autori izložbe su s punim pravom, jedan segment izložbe posvetili i čoveku kao, takođe – otrovnoj vrsti. Pominju se otrovne strele koje čovek koristi u lovu, ali i primeri poznatih trovača kroz istoriju. Iz finog društva izdvajam naravno Lukreciju Bordžiju i otrov u njenom prstenu koji je brzo ubijao, i neizbežnog Nerona koji je redovno trovao svoje protivnike, rođake, političke rivale pa i svoju majku.

Dostojanstven primer s druge strane je Sokrat, koji je popio otrov kao kaznu koja mu je izrečena zbog kvarenja omladine. Iako su mu njegovi učenici organizovali siguran beg, Sokrat je rešio da svojim primerom pokaže koliko je poštovanje zakona važno, i, pošto je osuđen – popio je otrov.

Čovek godišnje poseče površinu pod šumama koja je jednaka površini Italije. Svaki stanovnik Srbije dnevno napravi između 300 i 800 grama đubreta. Svake sekunde u našoj zemlji napravimo 40 kubika otpadne vode. Više od 65 odsto industrijskih postrojenja u Srbiji ne prečišćava otpadne vode…

Ko je ovde bre trovač, a?

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

2 komentara

  • Jbg čim ne pljuje Vučića ili Meska odma ne valja. Kladim se da nisi ni pročitao tekst do kraja. Kao da ne sme ni o čemu drugom da se piše. Šta je bre vama ljudi?! Ste stvarno poludili ili vam odgovara da glumite ludilo?

    2
    1

  • Nabacane misli u toku kafenisanja, gde je komšinica, sedeći na stolici prekoputa, rekla, „A zašto ti to ne napišeš?“, i bi tako.
    Blogovanje koje niko nije hteo objaviti u velikom gradu, ali je nivo kvaliteta na Jugu dosta niži, očigledno.
    Bar da ima smisla za humor.

vaš komentar