Leskovački mediji uzor srpskim medijima, deo je rečenice koji je juče izgovorio jedan od najaktivnijih opozicionara u Leskovcu, lider GG „Za Leskovac – zajedno“ Nenad Zdravković, i nije jedini opozicionar koji slično misli o ovdašnjim medijima, a danas se gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović prilikom dodele medijskih ugovora zahvalio istima što na objektivan način izveštavaju građane Leskovca.

Ako se obe izjave, u kontekstu sa ranijim izjavama opozicije, posebno one koja dolazi iz Beograda, shvate ozbiljno, dolazi se do zaključka da su izveštavanjem leskovačkih medija zadovoljni i vlast i opozicija, što je zaista unikat u Srbiji. Ili do zaključka da su ovdašnji „čuvari javnog mnenja“ zasita pronašli čarobnu formulu u Srbiji u kojoj na velikim medijima sa nacionalnom frekvencijom već 10 godina stoje rampe za drugačija mišljenja i u vremenima kada se lokalni mediji u drugim sredinama, s notom kritičkog stava prema vlastima, gase zbog nedostatka finansijskih sredstava.

Ako se „leskovačko novinartsvo“, o kome sam slušala još kao početnik ne shavatajući po čemu se ono izdvaja od vranjskog i niškog, na primer, zaista izborilo za nezavisnost u srpskom medijskom mraku, onda vlasnici i urednici zaista zaslužuju ordenje!

Ali nije tako i mi koji smo vlasnici medija i sami novinari znamo da se retko ko od nas zaista izborio za trunčicu nezavisnosti, ali po ceni sopstvenog zdravlja i neprospavanih noći.

Istina je da od strane vlasti nema pritisaka u vezi praćenja pres konferencija ovdašnje i gostujuće opozicije, ali sve se, uglavnom svodi na to. Retki su mediji koji će opozcionara pozvati u redakciju, snimiti i objaviti tekst ili video snimak, koji će istraživati i notirati greške vlasti, a ni jedna vlast nije bezgrešna.

Istina je i to da su skoro svi mediji dnevno informativnog karaktera pa za istraživanja ostane malo mesta, ali je istina da se čak i kroz reportažu o selima može izneti odnos vlasti prema seoskoj putnoj infrastrukturi, na primer, ili zanemarivanju mladih u selima.

Ono što se može i videti, a na tome se danas gradonačelnik takođe zahvalio, leskovački novinari u stopu prate aktivnosti vlasti (čitaj gradonačelnika), kao nigde u Srbiji, pa su portali i televizije prepune vlasti. Kao da život van tog kruga ne postoji. Jesmo li i po tome jedinstveni u Srbiji?

I šta je još istina o kojoj čitoaci malo znaju?

To je da vlast deli medije u Leskovcu, na „naše, „njihove“ i „ničije“. I te kvalifikacije su uglavnom kriterijimi za raspodelu sredstava iz budžeta gradaLeskovca, kojeg pune poreski obveznici, a na ime zakonskog projektnog sufinasiranja medija.

Nije važno da li ti je projekat najbolji, ocenjen od strane komisije kao – odličan, nije važno kako si uradio prethodni projekat ili da li si ga uopšte uradio, važno je zadovoljiti prvi kritireijum – „naše“. I tu nema pravde ni objektivnosti ni jednakog odnosa prema medijima.

To naš portal Jugmedia, odnosno, naši novinari, najbolje znaju.

Kao ubedljivo i bez premca, a to kažu i istraživanja iz 2020. i 2022. godine koja poseduju vladajući, najčitaniji medij u Leskovcu, Jugmedia, koja se ne finansira iz stranih izvora, se za parče tog novca građana izborila samo svojim radom i nikako više jer, ona je – „ničije“. Za vlast smo najčešće opozcioni medij, za deo opozicije često medij vladajuće partije. A kada si svačiji, onda si zaista ničiji i ničiji nismo iako nam iskusniji savetuju da se „opredelimo“.

Kao takvi, često smo na meti i kolega, i to ponajviše onih koji odlično znaju kakav se odnos u Jugmedii gradio i prema vlasti i prema opoziciji. I baš u njihovim medijima Jugmedia i urednica Jugmedie su glavni negativni junaci, ali i njena porodica. Nekada je to radila vlast, doduše u sprezi sa dva medija, grupom iz NVO sektora koja ceo život živi na našoj grbači, i vojskom aktivista. I samo su nam podizali rejting, pa su mi sada ujedi komaraca više žalosni nego smešni.

Nemoć je glavni sastojak psihičke patnje i ja to razumem, nemoć je pljunuti biser, nemoć je pljunuti člana porodice, nemoć je napiti se i arlaukati od bola, ne shvatajući da to više govori o nemoćnome nego o onome koga pljuneš.

Leskovačka novinarka Nataša Đorđević, verovatno izabrana od predstavnika vlasti kao govornik, pozvala je danas pri dodeli medijskih ugovora „da maknemo lične i profesionalne animozitete i da se napokon nekako udružimo i formiramo Leskovačko uduženje novinara“, kako bi na taj način makar malo branili – nas.

Naravno da ovde nemam šta da dodam ni da oduzmem. Lepo rečeno, ali ja bih zaista opet o medalji ili medaljama. Naime, onaj ko uspe da ujedini leskovačke novinare zaslužuje medalju.

I zašto sam odlutala od vlasti i opozicije o uglednim leskovačkim medijima na novinare? Zato što mi se neodoljivo nameće konstatacija da su novinari u Leskovcu složni kao rogovi u vreći i da zapravo u Leskovcu ne postoji nikakvo leskovačko novinarstvo, čak ni, skoro, bilo kakvo novinarstvo. Postoji ulizištvo, dodvoravanje, posebno u periodu pre podele projektnih sredstava, postoji tračaranje, ogovaranje, samoreklamerstvo i naprasna ljubav prema onima koje si do juče mrzeo, a sve koristi radi, a iznad svega u Leskovcu postoji prepisivačko novinarstvo.

Postoji sve od čega mi se gadi i od čega okrećem glavu s velikim prezirom!

I ono malo opozicije što dobija prostor u medijima to je samo zato što je glavni dozvolio, onaj koji gazduje sa 30, a dogodine će sa 40 miliona dinara. Naravno, izuzetaka ima i mi to znamo, to su oni ničiji, oni što za razliku od „naših“ i „njihovih“, rade po 24 sata.

I zato se ne slažem s Nenadom Zdravkovićem koji je juče i boga molio da se srpski mediji ugledaju na leskovačke i da im mi budemo uzor. No, nek ostane tako, lepo zvuči iako je reč o prividu, o opseni.