U godini kada Kulturno-umetničko društvo „Siniša Janić“ obeležava značajan jubilej – 80 godina postojanja, razgovaramo sa Svetlanom Pešić, jednom od najstarijih članica ovog društva. Svetlana je bila neposredni učesnik mnogih prelomnih događaja iz njegove bogate istorije, a sa većinom istaknutih članova delila je decenije predanog rada i iskrenog prijateljstva. Mnogi članovi ostvarile su uspešne karijere širom Srbije, a među njima su i prepoznatljiva imena poput Bogoljuba Mitića, Predraga Smiljkovića, Zorana Davinića, kao i legendarnih saradnika Siniše i Ljiljane Pavić. Danas se na čelu KUD-a nalazi profesor srpskog jezika Slaviša Šušulić.

Kao neko ko je odrastao u Vlasotincu, kako pamtite KUD iz vremena Vašeg detinjstva i mladosti?

Pamtim KUD još iz svojih najranijih dana. Majka je često negodovala jer je moj otac glumio u KUD-u, pa se dugo zadržavao na probama. Mene je ponekad odvodio sa sobom da vidim šta se tamo radi. Pored njega, u stvaranju predstava učestvovala je i velika grupa prosvetnih radnika – učitelja i nastavnika. Naravno, pored prosvetara, tu je bilo i ljudi svih drugih profesija, kao i učenika i studenata koji su pomagali u svim poslovima. Oni su iz prikrajka gledali, učili i čekali da ’stasaju’ za pozornicu. I tada su funkcionisali kao jedna velika porodica, u kojoj je svako doprinosio svojim znanjem i talentom. Taj duh drugarstva koji su oni tada posejali ostao je i kasnije.

Nastavnik tehničkog Draža naslikao je kulise za ’Hajduk Stanka’ – seoski put sa kućom. Ta slika me je kao malu potpuno opčinila, a dugo je nakon toga korišćena u predstavama. Nisu me vodili na izvođenja dok sam bila baš mala; publika je tada bila izuzetno pažljiva i ozbiljna, pa mala deca nisu bila poželjna. Dakle, postojala je visoka kultura i tačno se znalo kako se treba ponašati u svakoj prilici. Vlasotinčani su oduvek razumeli i voleli pozorište. Tek kada sam malo odrasla, počela sam istinski da uživam u predstavama: ’Džandrljivi muž’, ’Ćelava pevačica’, ’Hajduk Stanko’, ’Kir Janja’… Neke od njih tada nisam sasvim ni razumela, ali je to kretanje na bini, vika, a ponekad i pucnjava, za mene predstavljalo jedan potpuno fascinantan doživljaj.

Kada ste se prvi put uključili u rad društva?

U rad društva sam se uključila prilično kasno, ako ne računamo školske probe recitala za 29. novembar, Prvi maj i Dan gimnazije. Te probe su se odvijale u sali bioskopa, a članovi KUD-a su nam pomagali svojim savetima, jer je i naša profesorka Marija Stojanović bila aktivan član i režirala je neke od predstava društva. KUD je tada imao zaista mnogo članova; glumaca nikada nije manjkalo, a bili su to sve vrsni izvođači i prekaljeni amateri. Iskreno, mislila sam da im nisam dorasla. Tek tokom devedesetih počela sam češće da dolazim u KUD, ali sam više volela da pomažem iza scene. I danas to najviše volim.

Dolazila sam na probe jer mi je sve to bilo izuzetno zanimljivo, a naročito sam uživala prateći pripreme za predstavu ’Rat i mir’.

Prvi put 1999. godine jednostavno nisam mogla da izbegnem ulogu u ’Ožalošćenoj porodici’. Premijera je bila u onom zlosrećnom martu. Odigrala sam je sa gripom i visokom temperaturom, zbog čega sam ubrzo dobila zapaljenje pluća. Posle sam se šalila kako nije trebalo da glumim tako dobro, jer su Amerikanci odmah doleteli avionima da me vode u Holivud.

Kasnije sam volonterski preuzela administrativne poslove jer je Divna Stojanović, koja ih je do tada obavljala, bila sprečena, a ja sam u to vreme ostala bez posla u fabrici pa sam imala više slobodnog vremena. Te obaveze su se nekako stalno uvećavale, usledila je i preregistracija društva, a nakon odluke Skupštine opštine da za KUD izdvaja mesečna sredstva, 2002. godine postala sam i stalno zaposlena. Tu sam ostala sve do penzionisanja 2013. godine. Kao zaposleni radnik više nisam mogla da biram i odbijam zaduženja, pa sam bila uključena u priličan broj komada, kako dečjih, tako i onih za odrasle. Bila sam bukvalno sve – od čistačice, ložača, ekonoma, sekretarice i blagajnika, pa do menadžera i mentora.

Naravno, sve to ne bih uspela bez svesrdne pomoći ostalih članova, tadašnjih omladinaca (a sadašnjih glumaca) i naročito Jasmine Mitrović, koja je predano i uspešno vodila dečju dramsku sekciju.

Koga biste od najstarijih glumaca posebno izdvojili i po čemu ih pamtite?

Sve starije glumce pamtim prvo kao gledalac, a kasnije sam ih, kroz zajedničko druženje, upoznala i kao ljude. Zaista su svi bili posebni po svom karakteru i životnom stilu – jednom rečju ’oriđinali’, kako je imao običaj da ih zove Siniša Pavić, jer se tako govorilo u njegovom rodnom kraju. Ako nekoga moram posebno da izdvojim, to je svakako Velimir Conić. Mnogo mi je žao što nije dočekao rekonstrukciju pozorišne sale. Sa njim sam najviše nastupala pošto smo bili partneri u dečjim predstavama. Deca su ga obožavala jer ih je tretirao kao sebi ravne. Izdvajao se po ogromnoj ljubavi prema KUD-u i pozorištu, ali i po neverovatnoj odgovornosti prema preuzetoj ulozi. Iako najstariji, uvek bi prvi naučio tekst i prvi pripremio svoj kostim i rekvizite.

Na probama bi padao na binu i po sto puta ako treba, bez ikakvog gunđanja. Nikada ni sa kim nije bio u svađi i nikada nije imao primedbu na svoje mesto u autobusu ili za stolom. Bio je prava duša od čoveka.

Tu je, zatim, i Đorđe Cakić – alfa i omega dobrog štimunga i, silom prilika, neprikosnoveni majstor improvizacije kada se tekst ne nauči na vreme. Pamtim ih zaista sve. Iz tog vremena je i Mita Valčić, naš Mitke… Predugo bi trajalo kada bih krenula sve da ih nabrajam. Inače, u KUD-u je oduvek vladala sjajna, inspirativna i drugarska atmosfera.

Svake večeri, bilo proba ili ne, mi smo se tu družili. Ispijale su se kafa i čaj (a ponekad i nešto žešće,
kada je bilo prilike), igrao se šah i prepričavale anegdote iz starih vremena. A kada bi se probe produžile duboko u noć, pekle su se palačinke i spremao domaći kačamak.

Tad su stalno prisutni bili Velimir Conić, naš deda Velja Kalemar, Đorđe Cakić Mačak, Dimitrije Valčić, Čeda Čeci Ristić, Novica Valčić Gerza, njegova supruga Sunčica Cuca, Ljubinka Bike Perišić, Dragiša Petrović Čoljka, Divna Stojanović, Zoran Davinić, Jasmina i Nebojša Mitrović, Lazar Stanković, Bogoljub Pop-Simonović, Slobodan Davinić, Mlentije Petković Leonardo, vrlo često i prof. Marija Stojanović, prof. Rade Katić, Siniša i Ljiljana Pavić, pesnikinja Slavica Anđelković, ponekad naši muzičari iz orkestra “Lažni svedoci” , Bata Valčić, Pišta, Bažon, zatim, tada već poznati glumci, a potekli iz KUD-a, Bogoljub Mitić, Predrag Smiljković, i tada još učenici, a sada profesor Slaviša Šušulić i Ivana Milojević, sada blagajnik Lutkarskog pozorišta u Nišu.

U posebnoj prostoriji u tzv. bekstejdžu, okupljala su se naša deca – omladinci: Aca, Tinito, Jeja, Joka, Dača, Tomi Lazarov, Ciki, Valentina, Jelena, Ana, Sara, Neda…

Poznato je da ste bili bliska saradnica Zorana Davinića. Šta biste rekli o njegovom doprinosu KUD-u, posebno tokom perioda kada je bio predsednik društva?

Zorana Davinića sam poznavala od najranijeg detinjstva, praktično smo odrasli u istoj ulici. U ono srećno vreme našeg detinjstva, mlađa deca su kao ’leva smetala’ stalno išla za starijima i oponašala ih. Zoran je tada sa mojim prvim komšijom Jovom Živkovićem pravio zmajeve i balone na topli vazduh, ali i organizovao neke predstave po šupama i ’ajetima’, dok smo mi, ’sitnurija’, bili statisti.

Eto, neke sklonosti se otkriju veoma rano. Davinić je nekoliko decenija bio predsednik KUD-a, počevši od 1995. godine. U početku je bilo mnogo lakše organizovati rad jer su u Vlasotincu još uvek radile fabrike, a svi direktori i radnici bili su spremni da pomognu.

Građevinsko preduzeće ’Crna Trava’ renoviralo je prostorije KUD-a i proširilo binu, ’Besko’ je pomagao oko scenografije, dok su ’Vlasinka’ i kasnije ’Prvi maj’ priskakali u pomoć za kostime i ustupali svoje kamione i autobuse za gostovanja. ’Vinarska’ je obavezno donirala svoje proizvode kada bi nam u goste dolazili drugi amateri. Davinić je uspeo da razvije saradnju sa svim bližim mestima – Babušnicom, Bosilegradom, Dimitrovgradom, Surdulicom, Nišem i Leskovcem, ali i sa udaljenijim gradovima, sve do Jagodine, Velike Plane, Negotina i beogradskog Vrčina.

Pored toga što je Turnir duhovitosti izneo, takoreći, na sopstvenim leđima – jer je po propozicijama svake nedelje morao da napiše trećinu potpuno novog teksta i da ga uvežba – njegovim velikim doprinosom smatram i nešto drugo.

Naime, nakon postavljanja njegovog teksta za decu ’Minđuše od cvetnih grana’, intenziviran je rad sa dečjom dramskom sekcijom, koja je postala trajan izvor novih glumačkih snaga. Mnogi od nekadašnjih mališana- glumaca više ne žive u Vlasotincu, ali je nekolicina talentovanih mladih ljudi uspešno ’preuzela
palicu’.

Takođe, napisao je nekoliko originalnih dramskih tekstova koje je KUD sa velikim uspehom izveo na sceni. Svi predsednici su dali svoj doprinos radu KUD-a, ali smatram da je najturbulentnije i najteže vreme zapalo baš Daviniću i da je on, uprkos svemu, uspeo da održi društvo. Nama u KUD-u je bilo opštepoznato: mogao si da mu tražiš bilo šta, ali KUD nisi smeo da diraš, niti da trošiš zajednički novac. Neizmerno smo mu zahvalni na toj posvećenosti.

Da li pamtite čuvenu 1977. godinu, kada je Vlasotince pobedilo na Turniru duhovitosti u Beogradu?

Na samom Turniru duhovitosti, koji je 1977. godine organizovala Politika ekspres, nisam učestvovala jer mi se tada rodila prva kćerka. Ipak, to slavno vreme je toliko puta prepričavano kroz anegdote u KUD-u da mi se i danas čini kao da sam tada bila sa njima. Naravno, pratila sam Politiku ekspres iz nedelje u nedelju, kao i svi Vlasotinčani u to vreme. Mislim da je tek nekoliko decenija kasnije istinski shvaćena grandioznost tog kulturnog poduhvata, koji je zapravo počeo kao svojevrsna avantura.

Biti prvi u tako komplikovanom i zahtevnom takmičenju koje je trajalo mesecima, i to u konkurenciji sa velikim gradovima naše bivše domovine koji su iza sebe imali moćne industrije i čitave timove scenarista, profesionalnih glumaca i novinara, ogroman je uspeh. Pojavljivati se iz nedelje u nedelju na naslovnoj strani jednog tako velikog lista, kakav je tada bila Politika ekspres, bila je neverovatna stvar za jednu malu varoš koja je svoj pobednički program bazirala isključivo na tekstovima Zorana Davinića i talentu glumaca amatera našeg KUD-a.

Volela bih da se istraži da li se negde u arhivama još uvek čuva snimak te završne, pobedničke predstave na Beogradskom sajmu. Bilo bi zaista sjajno videti ga sa ove vremenske distance.

Podsetite naše čitaoce koji su glumci iz Vlasotinca ostvarili zapažene karijere i van rodnog mesta.

Iz KUD-a „Siniša Janić“ izašlo je mnogo generacija amatera, a među njima i nekolicina onih koji su bili toliko talentovani da su iz amaterizma prešli u profesionalne vode i ostvarili zapažene karijere u svetu umetnosti. Možda ja i ne znam za neke iz ranijih perioda, ali mi prvi na pamet pada Milivoje Daskalović, glumac Narodnog pozorišta u Nišu, koji se svojim počecima odužio tako što je kasnije režirao predstave u našem KUD-u. Tu je i Dušan Karuović, kompozitor i maneken, kao i glumci koje je publika zavolela u televizijskim serijama Siniše Pavića, pa ih ne treba posebno predstavljati: Đorđe Cakić Mačak (čuveni Džomba), Slobodan Davinić Lale, Bogoljub Mitić Đoša i Predrag Smiljković Pepi, koji se u predstavi ’Bliži nebu’ dokazao i kao izuzetno maštovit režiser.

Niz profesionalaca nastavljaju Ivan Sosa Janković, glumac Narodnog pozorišta u Leskovcu, zatim Miodrag Krčmarik, glumac i redovni profesor scenskog pokreta na Fakultetu umetnosti, kao i mladi Stefan Cikić, koji nakon završene akademije tek krči svoj profesionalni put. Želim da dodam i Nedu Kudži, koja se, iako ne u profesionalnim vodama, izuzetno istakla u Akademskom pozorištu SKC-a u Nišu. Sudeći po talentu koji danas viđamo na probama, već sada postoje jasne indicije da će se ovaj sjajni niz uspešnih imena nastaviti.

Poznati ste i po pedagoškom radu sa decom talentovanom za glumu. Šta biste izdvojili kao
najvažnije u tom segmentu svog rada?

Eto, za tu svoju sklonost ka pedagogiji nisam ni znala da je imam, a verovatno sam je nasledila od roditelja koji su bili prosvetni radnici. Kasnije sam dobila i priznanje za pedagoški rad na jednom festivalu amaterskih pozorišta, a sve je zapravo počelo potpuno neplanirano. Davinić mi je u jednom trenutku samo rekao: ’Preuzmi ti ovu decu, ima ih puno, a ja nemam kada.’ A dece je, naročito nakon uspeha predstave ’Minđuše od cvetnih grana’, bilo zaista mnogo. Formirali smo tri grupe. Ipak, mi sa njima nismo samo učili glumu – ponekad smo zajedno radili domaće zadatke iz francuskog jezika, pisali školske sastave, crtali kostime, rešavali đačke jade zbog ocena, pa i pravili palačinke. Ubrzo mi je Jasmina pritekla u pomoć i sa jednom grupom postavila komad ’Baš me boli vaša glava’. Mogu slobodno reći da smo se nas dve prosto zaljubile u taj rad. Nismo ni slutile koliko deca mogu biti inspirativna i zabavna.

Bukvalno su rasla, menjala se i postajala ljudi pred našim očima. Danas smatram da je najvažniji segment tog rada i naše najveće priznanje zapravo to što su ta deca izrasla u kultivisanu pozorišnu publiku.

Oni danas istinski vole pozorište i, gde god da se nađu u svetu, redovno gledaju predstave – i to na jedan kritički i zreo, znalački način.

Poslednjih godina došlo je do smene generacija, pa je postojao opravdan strah da bi KUD mogao da se ugasi. Na sreću, ovu sezonu obeležila je predstava ’Bliži nebu’. Kako je došlo do njenog nastanka?

Tužna je istina da se, nekako prebrzo, velika grupa članova KUD-a zauvek preselila iz ove ’suzne doline’. Zbog njihovog odlaska, ali i nekih drugih problema koje ovde neću pominjati, stagnirali smo nekoliko godina. Doduše, Dalibor Kocić je pokretao određene projekte, ali nažalost nismo uspeli da ih realizujemo do kraja. Baš dugo smo premišljali za koju predstavu uopšte imamo snage, odnosno dovoljno glumaca, a da pritom scenski ne bude suviše zahtevna.

Pravi vetar u leđa dao nam je Predrag Smiljković Pepi, koji je uložio ogroman napor da režira predstavu ’Bliži nebu’. Uradio je to u maniru iskusnog reditelja, izuzetno maštovito i sa velikim elanom. Taj svoj prepoznatljivi entuzijazam uspešno je preneo na glumce, pa nam je i sama predstava ispala sjajna. Na kraju moram da dodam da je i saradnja sa Kulturnim centrom tokom ovog procesa bila zaista plodonosna.

Danas u okviru društva rade glumački i folklorni ansambl. Kako vidite budućnost KUD-a „Siniša Janić“?

Odnedavno nam se priključio i folklorni ansambl, koji je već uveliko uvežban i siguran u sebe. Oni su pravo osveženje za nas. KUD je nekada davno imao folklor, ali naša pozorišna bina, pre nego što je renovirana, jednostavno nije mogla da podnese to skakanje, pa smo taj segment rada morali da napustimo. Šta ima lepše nego imati više različitih sekcija unutar KUD-a!

Pored dečje dramske sekcije i dramske scene za odrasle, nekada smo imali i omladinski plesni studio, pa bi bilo zaista lepo da se rad sa tim modernim baletom ponovo obnovi. Takođe, velika želja mi je i ponovno formiranje orkestra. Tek tada bismo bili potpuno kompletni. Čini mi se da je budućnost KUD-a svetla i obećavajuća. Smatram da je odlična stvar da se u delo sprovede i zamisao o osnivanju amaterskog pozorišta. KUD će, naravno, blisko sarađivati sa njim – tačnije, naši dramski amateri predstavljaće glavnu okosnicu tog novog pozorišta.