Milka Krstić, devojačko Kolašinović, završila je osnovnu školu i gimnaziju u Vlasotincu. Potom prelazi u Niš, gde postaje psiholog i formira svoju porodicu. Svoja sećanja na vreme provedeno u varoši na Vlasini opisala je u članku „Osmerac bez kormilara“, koji je objavljen u časopisu „Naše Vlasotince“, а to je i bio neposredan povod za razgovor sa njom.

Kako biste vi predstavili Vlasotince nekome ko nije nikad nije bio u toj varoši?

Vlasotince, malo ali veoma zanimljivo mesto, jedinstveno je po mnogo čemu. Poznato po vinogorju i dobrim vinima, po nekada vrlo posećenoj manifestaciji Vinski bal, po pobedi na Turniru duhovitosti u organizaciji Politike ekspres… Izuzetnost ove varošice leži u duhu koji izbija iz svakog kutka, iz svakog čoveka. Šarm mu je osnovna karakteristika.

Reka Vlasina, čudesna i čista, čini ga posebnim. U toku leta, meštani i njihovi gosti uživaju na plažama ove bistre reke. Vlasotince je idealno za odrastanje dece, za život mladih i mirnu starost penzionera. Imala sam sreće da u njemu provedem najlepše godine detinjstva i mladosti. Iz Vlasotinca sam otišla u veliki grad u kome živim već pedeset godina, ali u srcu i duši zauvek nosim ovo predivno mesto, njegov šmek i šarm.

Vaši roditelji su službovali u Vlasotincu?

Moja majka, lekar pedijatar u Domu  zdravlja,  bila  je  poreklom iz Vlasotinca, mada su njeni roditelji živeli u Leskovcu gde sam ja i rođena, ali nikada nismo živeli tamo. Nana Branka je iz poznate porodice Popović, a deda Blagoje Manić, poznati leskovački advokat. Oni su se preselili u Leskovac između dva svetska rata. Tamo su živeli i moji ujaci, oftalmolog Miša Manić i advokat Gavrilo Manić. Meni je skoro pola Vlasotinca bilo neki rod, bliži ili dalji. Takođe, mnogo toga od imovine pripadalo je mojim precima: simboli Vlasotinca, Stari mlin, Internat, lepe kuće… Sve je to uglavnom konfiskovano posle Drugog svetskog rata. Moja majka, iako  je  bila  dečji  lekar,  u  to vreme jedini u Vlasotincu, lečila je i mlade i stare. Nismo je mnogo viđali u kući, često je imala i noćna dežurstva. Zvali su je i kad se rađa i kad neko umire, u bilo koje doba dana i noći. Mnoge generacije je pamte kao izvrsnog dijagnostičara i izuzetnog lekara i humanistu.

Moj predivni, jedinstveni otac, Miroslav Kolašinović, veterinar, omiljen među meštanima (iako po rođenju i korenima nema veze sa tim krajem), nažalost, prerano je preminuo, tri godine nakon preseljenja porodice u Niš, gde smo se doselili radi mog upisa na fakultet, davne 1972. godine. Bio je veliki šarmer, veseljak, toliko društven da nam je stan bio stalno pun prijatelja, a voleo je ljude bez razlike ko su i šta su.

Možete li nam nešto više reći o Vašim rođacima?

Moji veoma dragi rođaci su i Durkovi. Rasla sam pored njih. Poznati Rade Durko, bio je rođeni brat moje bake Branke Manić. Ona je imala mnogo braće, a nijednu sestru. Ali zato, jedan od njene braće, Kosta Popović, imao je šest ćerki. Bio je jako strog, ali pravedan i jako smo ga svi voleli i poštovali. Pomenula bih još i tetka Zoru Purjakovu, poznatu modelarku u „Vlasinki“, rođenu sestru Petra Popovića. Njena ćerka Nina prerano je preminula i to je bio moj prvi susret sa smrću koji sam teško podnela.

Moj ujak, Miša Durko, blizak meni, bio je moj omiljeni. Naime, roditelji su me uvek puštali da izlazim u provod sa njim, a ja sam to ponekad koristila da odem na svoju stranu, a on me „pokriva“. Baš smo bili uigrani tandem. Njegova sestra Ljiljana i njen suprug Siniša Pavić su meni tetka i teča. Moja majka i Ljilja su bile jako bliske i veoma su se volele i poštovale. Celo društvo Miše Durka, koje su činili: Maca, Mile Usa, Đoka Mačak, Jova Javorac, Bata Draža i možda još neko, bili su pravo, uzorno, kompaktno društvo. Supruga Miše Durka, Kamila – Kaja došla je iz Mostara, moja je koleginica,  psiholog.

Da  pomenem još i Voju Popovića, rođenog brata moje bake, osnivača fudbalskog kluba Vlasina. I moj dragi brat „od nerođene tetke“, Dragan Petrović Džimi, poreklom Vlasotinčanin, koji je živeo u Beogradu, a raspuste provodio kod rođaka u Vlasotincu, napisao je knjigu „Vlasotinačke priče“ ilustrovanu starim fotografijama.

Kako je izgledao Vaš dolazak u Vlasotince?

Te davne 1960. godine imala sam sedam godina i sa roditeljima i sestrom  od  godinu  dana  došla sam iz Negotina (gde su moji roditelji službovali) u Vlasotince. Malo sam zakasnila za upis u školu, ali sam krenula u prvi razred. Odlično se sećam crvene plišane haljinice sa „žabicama” u struku i odozgo žakar prsluk koji mi je plela moja voljena nana.

Moja majka je želela da budem u  odeljenju  I1,  gde  je  učiteljica bila Anka Cekić, izuzetan pedagog, stroga,  prava  partizanka.  Nije  mi „legla” ni tada, a ni kasnije, jednostavno je umela ponekad da bude cinična i nepravedna prema meni. Nisam joj se dopadala, mada sam uvek imala sve petice. Vučem traume iz tog perioda. Ali je sve to promenila njena ćerka, moja najdraža Svetlana Cekić, sada Pešić, sa kojom sam sve ovo vreme bila u najbližim mogućim odnosima i koja je veoma doprinela da moje pisanje vidi svetlost dana.

Šta pamtite iz starijih razreda osnovane škole?

U petom razredu dobili smo, u tom trenutku, najstrožu nastavnicu francuskog jezika − Vericu Pavlović, za razrednog starešinu. Baš me je „htela strogoća!” Nastavilo se, mada je razredna bila klasična žena starog kova, tako se oblačila i tako ponašala. Moj bunt je tada dobio na snazi, ali ne protiv razredne, već protiv nastavnice hemije, Zore Stojanović. Organizovala sam beg celog odeljenja sa njenog časa. Tražili  smo  promenu  nastavnice za koju smo mislili da nije dovoljno stručna i tražili drugu, strogu, ali,  po  onome  što  smo  čuli,  koja mnogo bolje zna hemiju! Mladost – ludost.

Po sopstvenom priznanju lepe uspomene Vas vežu za gimnazijske profesore?

Imali smo poetske večeri posvećene domaćim i svetskim pesnicima, koje je organizovala čuvena gimnazijska profesorka Marija Stojanović, jedna zaista neobična žena. Bila je vrlo teatralna u nastupu, čak  i  na  časovima  srpskog  jezika koji nam je predavala. Ja sam je veoma volela. Eto, kad smo kod profesora, moram, ali zaista moram da pomenem jednog divnog čoveka, profesora matematike Jovana Maljkovića. Rođenjem i poreklom nije imao nikavih veza sa Vlasotincem, došao je sa ženom Nadom, profesorkom francuskog i latinskog jezika. Oboje su bili sasvim drugačijeg mentaliteta od Vlasotinčana. A tu su bili i sjajni interpretator „Koštane“, profesor Rade Katić, pa Tropša i mnogi drugi.

Od drugog razreda gimnazije razredni starešina mi je bio profesor fizičkog vaspitanja, Petar Šušulić. Voleli smo ga, nije bio strog i bio je pun razumevanja za učenike. Još jednog profesora vredi još jednom pomenuti sa posebnim pijetetom, strogog i zahtevnog Stanišu Đikića, kod koga sam od sedme godine išla na privatne časove francuskog. Znao me je „u dušu“, a i ja njega. Kad to kažem, mislim na to da je bio strah i trepet za sve učenike, osim za mene. Obožavala sam francuski i bila očajna što ga ne mogu upisati posle gimnazije. Ali, genetika nije šala, moja ćerka je isto veoma volela franacuski i otišla je iz Niša na studije u Beograd da bi tamo, na Filološkom fakuletu, diplomirala na Katedri za francuski jezik.

Sa Vašim upisom fakulteta i kompletna porodica prelazi u Niš. Kako je izgledao taj niški period?

Upisala sam tri fakulteta: Pravni, Građevinski i Psihologiju, ali to je bilo samo „reda radi,” francuski je bio i ostao moja najveća ljubav. Počela sam uporedo prava i psihologiju, ali sam se na kraju opredelila sa psihologiju, jer je prijemni ispit bio „noćna mora”, a ujedno i veliki izazov. Otpadali su niški „vukovci“, a za mene je bila čast što sam, kao dete iz Vlasotinca, prošla. Posle sam je zavolela, bila dobar student, završila sa visokom prosečnom ocenom.

Moje studiranje je teklo glatko, sve do kraja četvrte godine, kada, upravo pre diplomiranja, doživljavam veliki tragediju. Moj otac, kao jedan od najboljih veterinara u Srbiji, odlazi sa  svojim sa svojim kolegama obilazi sajmove Evrope. Nema tih reči koje bi ga opisale. Voljen i cenjen od svih, čudo u pravom smislu reči. Sve je za njega bilo „lako ćemo“ i sve je bilo „san letnje noći“. Jedan specifični životni optimizam kakav se retko sreće. Moja sestra Branka i ja smo zauvek bile oštećene. Majka, koja je doživela duboku starost, nije mogla da nam nadomesti ovaj gubitak. Diplomirala sam samo tri meseca posle očeve smrti. Udala sam se i rodila dete, ali moj otac ništa od toga nije doživeo.

Šta biste rekli o godišnjicama mature?

U Vlasotincu smo se okupljali iz različitih krajeva bivše Jugoslavije na svakih pet godina, prilikom proslave godišnjica matura. Bili su to predivni susreti, po već tradiocionalnim običajima. Najpre smo se okupljali u gimnaziji, prisustvovali prozivci, kratko govorili o sebi i svojim porodicama. Tim prilikama prisustvovalo je po nekoliko profesora, uglavnom naših razrednih starešina. Potom smo odlazili da obiđemo  grobove  pokojnih  drugova  i profesora. Zatim smo druženje nastavljali u grupicama, po kafićima ili u domovima drugova koji žive u Vlasotincu. A naveče, svi doterani, sa šminkama i frizurama, odlazili na svečanu večeru.  Tako  smo  proslavili 5,10,15, 20, 25, 30, 35… godina od maturiranja.

Posle jedne od tih proslava, grupa od nas osmoro najbližih u vreme osnovne i srednje škole, počinje češće da se sastaje u Vlasotincu ili Nišu, pošto je dvoje od nas živelo u Nišu. Obilazili bismo kafane i hotele, jednom smo se noću kupali i u bazenu jednog niškog hotela. Tih noći prestajali smo biti ozbiljni ljudi i postajali ponovo gimnazijalci.

Možete li nam objasniti simboliku naslova „osmerac bez kormilara“?

Našu grupu smo zvali „osmerac bez kormilara“. Taj period naše „kasne mladosti“ trajao je od 2005. do 2012. godine. Grupu su činili: Svetlana Cekić Ceke, Stanislav Milošević − Saša Apotekar, Nebojša Mitrović Puša, Nikola Živković Gazibara, žitelji Vlasotinca, kao i Milka Kolašinović Krstić i Ljubiša Živković Mučibaba, koji su živeli u Nišu. Na početku su sa nama bili i Snežana Šušulić Avdilka, nastanjena u Pančevu i Radovan Cvetković Medeni, iz Vlasotinca, a kasnije nam se često pridruživala Jovanka Živković, nešto mlađa od nas, Ljubišina supruga. Kada ne bismo bili po kafanama Vlasotinca, najčešće smo bili gosti u kući Saše Apotekara, jer je on imao veoma lepu prostranu i ekskluzivnu kuću, sa prijatnim dvorištem punim ruža. Vrlo često su sa nama bili i Miša Đurkić i njegova supruga  Sonja,  koji  žive  u Pančevu, a koje smo Saša i ja venčali.

I šta se deslilo sa „osmeracom“?

Teško je opisati tu lepotu druženja, svi smo bili kormilari i niko to nije bio. A onda su počele tragedije. Prvo nas je napustila Snežana Šušulić. Umrla u svom stanu u Pančevu 2011. godine, od infarkta, iznenada. Zatim odlazi Radovan Cvetković, takođe iznenada. Posle njih, takođe potpuno nenadano, umire Saša Milošević, naš Saša Apotekar. Njegova smrt bila je ogroman šok za sve nas. Uzrok nikada nismo saznali. Nakon kraćeg vremena, rak pluća odnosi Nebojšu  Mitrovića  Pušu, glavnog animatora naše družine. Bio je beskrajno duhovit čovek i omiljeni profesor umetnosti u onoj istoj gimnaziji koju smo svi mi pohađali. I on i Gazibara su, nesporno, veliki umetnički talenti. Njihove slike krase sve naše domove. Sve je to veoma uticalo na nas. Bili smo očajni, beskrajno tužni. Odlazak drugara ostavio je dubok trag i ogroman ožiljak u našim srcima i dušama. Nije više bilo svrhe okupljati se niti u Vlasotincu, niti u Nišu. Uz najstrašniju misao da se nikada više ne možemo naći u punom sastavu, naša druženja više nemaju smisla. Ostali smo samo Svetlana Cekić, Ljubiša i ja. Viđamo se pojedinačno, ali više nema kafana, proslava rođendana, sedeljki i žurki. Nema više ni proslava mature, a 2022. godine je trebala da bude pedesetogodišnjica. Nažalost, početkom juna napustio nas je i Gazibara.

I nešto za kraj?

Sa odlaskom drugova iz detinjstva i mladosti, odlazio je i deo nas preostalih. Život je izgubio nekadašnju radost, a svet nam je postajao sve sivlji. Nema više naših dragih prijatelja i više nikada nećemo biti „osmerac bez kormilara“! Ostaje samo nada da ćemo se nekada ponovo sresti u nekom drugačijem svetu i ponovo veslati, sa ili bez kormilara. Ovu ispovest posvećujem prijateljima: Svetlani Cekić, Snežani Šušulić, Stanislavu Miloševiću, Ljubiši Živkoviću, Radovanu Cvetkoviću, Nebojši Mitroviću, Nikoli Živkoviću i… sebi.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.