Kada je Vranjanac Nenad Ordić saopštio porodici da želi da napusti državni posao i krene da se bavi seoksim turizmom, istog trenutka su svi krenuli da ga odvraćaju od ove, kako su govorili, sulude ideje. On je, međutim, uprkos njihovom negodovanju nastavio krupnim koracima da korača prema ostvarenju svog davnašnjeg sna.

Na početku osim nešto malo kapitala i ideje da napravi etno – selo u Preobraženju, koje se nalazi na 550 metara nadmorske visine i koje je udaljeno devet kilometara od Vranja, nije imao ništa drugo.

Da je ovo selo dušu dalo za seoski turizam shvatio je onog trenutka kada je prvi put kročio u dvorište kuće koju su njegovi roditelji tu davno kupili. A da je to – to bilo mu je jasno kada je udahnuo svež planinski vazduh pomešan mirisom borove i bagremove šume. Bio je ubeđen da će u ovo selo, gde je priroda, ostala gotovo netaknuta doći mnogi gosti koji žele da odmore dušu od stresnog, gradskog života.

Selo prizetkovaca

„Nekada je ovo selo bilo središte sreza. U njemu je bila smeštena i žandarmerija u to vreme poznata kao elitna srpska vojska. I nošnja meštana ovog sela je bila jedinstvena u ovom kraju. Niko se nije oblačio kao oni i po tome su se razlikovali od ostalih sela. I devojke posle udaje nisu odlazile u kuće svojih muževa, već su ih dovodile u očevu kuću“, priča Nenad.

Nažalost i ovo selo je doživelo sudbinu mnogih brdskih sela u ovom kraju i nalazi se pred gašenjem. Mladih ljudi više nema i škola je ugašena. Ostali su samo stari ljudi koji obrađuju nešto malo zemlje. Svi oni su bili u čudu kada su videli da Nenad da u njihovom selu zida restoran i kućice za goste. Nisu mogli da veruju da se neko našao, posle toliko godina, da nešto gradi tug odakle se samo odlazilo.

A Nenad je gradeći jedan, po jedan objekat polako u praksi realizovao svoj san. Izgradio je četiri planinske kućice za goste. Odmah uz njih smestio je i restoran sa 170 mesta, a u njihovom sklopu je i pet soba sa bračnim krevetima i kupatilom za iznajmljivanje. Ispred restorana otvorio je letnju baštu na koju se naslanja i letnja pozornica idealna za održavanje književnih večeri, mini koncerata, pozorišnih predstava. Ceo taj kompleks on je nazvao Etno vila „Jefimija“.

Mislio je Nenad i o svojim najmlađim gostima. Ispred restorana im je napravio predivan kutak gde mogu da se do mile volje igraju, ljuljaju i klackaju.

Odmah ispod igrališta nalazi se štala i kavezi sa pedesetak vrsta životinja. Među njima najbrojnije su ptice i konji koji mogu da posluže za jahanje. Dva ovčarska psa, pulina, morke i golubovi se uvek slobodno šetaju po dvoritšu i sa njima se mališani lepo poigraju. Sa psima ponajviše kada čuju od domaćina kako je ženka pulina odgajila dve napuštene male lisice koje je pronašla u šumi, a koje su kasnije same otišle u divljinu.

Gosti dolaze sa svih strana

Iako je Nenad relativno kratko vreme u ovom poslu on kaže da je zadovoljan jer mu gosti dolaze sa svih strana. Ugostio je predstavnike ambasadeVelike Britanije i Bosne i Hercegovine. Čest gost mu je i glumac Milan Vasić. Dolaze mu i deca vrtića iz Aleksinca,Vladičino Hana, Vrtić 1 iz Vranja. Privatna škola za učenje engleskog jezika iz Vranja leti u njegovoj vili orgnizuje radionicu. Svi oni obavezno posetei manastir Sveti Pantelejmon iz 14. veka koji se nalazi u neposrednoj blizini.

On ima i mnogo planova za budućnost .

Planovi

Planira da u sklopu etno – sela podigne i jedan Viteški kamp za održavanje viteških borbi. Tu ideju dali su mu njegovi gosti iz Udružeja vitezova. Ima svih preduslova i za otvaranje škole jahanja. Nabavio je i mali fijaker za decu koji bi mogli da vuku konjići patuljaste rase. Za njih je predvideo i jedan mali bazen u dvorištu. I dok bi se oni kupali u njemu njihovi roditelji bi pored njih mogli da uživaju u ambijentu i domaćoj hrani i bili bi stalno na vezi sa svojima kući jer im je na raspolaganju brzi internet. U neposrednoj blizini su i srpski manastiri na Kosovu i Metohiji tako da će on u najskorije vreme za goste da organizuje i turistička putovanja do naših svetinja.

Sve što je uradio u svom etno – selu, on je uradio potpuno sam. Kucao je Nenad na mnoga vrata u nadi da će neko hteti da mu pomogne, kada čuje šta je nameravao i tek namerava da uradi u svom etno – selu koje je izgradio na goloj poljani. Nažalost uvek je nailazio na zatovrena vrata. I kad god bi se to desilo u njemu je želja za uspehom stalno jačala tako da je pronalazio načina da prevaziđe prepreke i nezadrživo ide ka cilju. Zbog takvog odnosa prema poslu njegovo etno – selo i danas, jedino na jugu Srbije,radi bez prestanka.