Stalno imam dilemu u vezi te regionalizacije, pa decentralizacije, ko nedovoljno obavešten čovek, što stalno sumnja da svi rade protiv njega. Gledam one Mitić kombije što svakodnevno dovoze đake u Josif Kostić osnovnu školu iz Bobišta, iako tamo ima škole, koja je deci napravljena da se ne muče, ne voze zimi, ne ustaju po hladnoći ranije. A za te pare je Josif Kostić škola mogla napraviti kabinete koje nema, umesto što smo podigli školu, koju roditelji i ne žele sasvim za svoju decu, zato što ih ona podseća da su valjda drugačiji, možda?

Onda se setim školovanja na visokoobrazovnim ustanovama i to ovde po Leskovcu u isturenim odeljenjima, kancelarijama, pa internetom, samo da naša deca studenti ne kroče u amfiteatar fakulteta, u metropolu.

Plaši me i lečenje. Sve što je moglo da ode iz grada, otišlo je. Tako i lekari. I oni su odlazili. Privatno ih ima dobrih, ukoliko se ima finansijskih mgućnosti, ali opet je bolnički tretman vezan za državnu institucijui režim u njoj, po kojem ćemo se lečiti svako u svom mestu, ukoliko za to postoje mogućnosti, kolike god one realno i bile, pitanje je. Daleko je Beograd, ko ono sunce u Ćosićevom romanu.Decenijama smo ulagali u neki KBC, pa VMA svi mi iz Srbije, a sada se zauzimamo da smo sami sebi svoj centar.još samo da nam se svi političari nisu dali u politiku, pa da građanstvo ne posrće i psihički i fizički, jer uskoro neće imati ko da ih leči. To samo u kontekstu depolitizacije radnih mesta, pa stručnosti ispred politike, pa vanpartijskih zapošljavanja.

Nego, neka je srećno svim novovenčanim mladencima, dugovečno im bilo, ko god ih sastavio, kad su se u srcu sreli, što je i najvažnije.