Kad ste jednom iskusili lepotu istine, ne možete proći nekažnjeno. Zadržaćete tu strast za njom dok ste živi. Ne možete više da pratite vesti na televiziji, i da čitate naručene tekstove. Političari otvoreno govore o „pozornici“ na kojoj deluju o „političkom tržištu“na kome plasiraju svoje programe, baš kao neku robu. Dakle, priznaju da su glumci u politici i da su politički trgovci.

Nije to za vas, sve vam se zgadilo, ne možete da piruetirate kao svi ostali. Paralisani strahom i subjektivnom logikom, ne želite nikakav kompromis. Ne plašite se više lične izolacije i počinjete  da volite  osušeno drveće. Hoćete  da se spasete  bez ičije pomoći, pre pada prvog snega. Hoćete da budete svoji, da napustite partijske okove i ublažite ljute rane, svima što su vam za vreme izbora verovali i mislili da ste „ljudi od borbe“. Melemom ljubavi može se izlečiti sve.

Sramotni su ljudi koji ne mogu da plaču i sažaljevaju druge. Zaglušujući krici ljudi na ulicama, na koje ne možemo ostati ravnodušni, čine da kao pokret gubimo pravac i lutamo. Glavni problem vlasti je njena „rovnodušnost“. Zbog nje, ljudi su izgubili sposobnost da plaču. Užas je kad sretnete čoveka koji je više nema suze i ne može da žali druge ljude. Kad sretnete takvog, i na ovim vrućinama se smrznete i zapahne vas ledeni dah hodajućeg mrtvaca. Hoćemo li se držati starih zabluda, hoćemo li se i dalje boriti da izvesni „nezamenljivi“ pojedinci zadrže položaje radi ličnih interesa, razbijajući sklad između naše ideje i naroda?

Ostavljen u provinciji, u zemlji dalekoj od svega u mestu gde sa braćom živiš u tami, da se mučiš  sa tim pitanjem, čuješ kako ti srce kuca pred jasnim odgovorom. Posle strašnog čekanja, ima li potrebe da se deluje? Profesor, on zna. Ovo je oduvek bio njegov grad. Pokušavao si i pokušavao, više ni jedan dan nećeš da učestvuješ u ovoj igri padanja nizbrdo. Postoji li za tebe drugi put? Jakim verovanjem u sve ono što je u politici dobro, bez obzira na cenu, dovodimo u opasnost sebe.

Jedino čega se treba bojati je odustajanje od života. Naš je život bio naša ideja. Ako nje nema, ako je ugušena i mrtva, koga da branimo? Ne posvećujte život u poduhvatima za sticanjem mrtvih predmeta. O tome ne pričate. Strah vas je da vas neće razumeti, da će vas kritikovati. Izgubićete ugled, postati smešni, samo ako ostanete verni ideji. Nema veze, nikada ne stavljajte stvari ispred ljudi.

Glavne i dominantne ideje našeg vremena su praktične i potrošačke. Srbija mazi svoje milionere, odbija da ih oporezuje, dok zapadni vetar jako duva, a živa vatra sa istoka se približava i pucketa, kao kosti koje se lome. „Šef svih šefova“ pronalazi suvu vodu i odbija da siđe sa svojih čardaka, što stoje, ni na nebu ni na zemlji. Dok slušaš zamahe noćnih jastrebova na nebu, družiš se sa izlizanom knjigom i čekaš da se pojavi mesec i senke kojih se plašiš, nestanu.

Ne želiš li da budeš na strani budala  gladnih slave i ljubavi, mada znaš da ako ideš protiv struje, moraćeš da platiš cenu. Budeš li glasan i jasan, izgubićeš se među odbačenim stvarima. Postupaće sa tobom kao sa zastarelim uređajem, na kraju će te  prodati kao rezervne delove za automobile. Svi koji su „shvatili“ realnost, šutnuće vas, i teror opšteg mišljenja pokazaće svoje bodlje.

Samo si želeo da osujetiš privatne ambicije, da takve označiš a ne da takva ponašanja podstičeš. Misliš li da je bilo koga briga, da će iko pamtiti, da će te tražiti, da će te neko naći? Kako je sad, kad si ostao bez temelja i na svet gledaš Isusovim očima?

Sećaš li se vremena kad ste jedni drugima verovali i kad ste mogli imati sve? Umetnici su mogli biti slobodni, i u najskromnijim  kućama je bilo mesta za umetnost. Pomirio si se sa tim da budeš samo majušni posmatrač najavljene katastrofe, i vidiš da velikom brzinom idemo pravo u zid od kamena. Sad je sve gotovo, nemaš više ništa, izgubio si druže. Sveci najzad dolaze.