No pasaran!

Kristalni slapovi. Ledeno hladni.

Vodu sam pio iz njih.

Gutljaju slatki. Dani đački.

Sećam se.

Sava Dolinka i Sava Bohinka.

Krasote Alpske.

Zajedno stvaraju najdužu reku, prelepe zemlje koje nema više.

Reka Sava.

Stojim na zaštitinom bedemu i gledam u razjarenu, preteću moć.

Nezadrživu.

Razgoropađena vodena ala, želi da proguta i potopi sve. Oranice. Naselja. Životinje. Ljude.

Zanemeo posmatram sablasnu izmaglicu, kako se lenjo uzdiže kroz poplavljenu šumu.

Breze.

Na dalekoj suprotnoj strani, nazire se Srem. Iza mene je Mačva. Ravno je sve. Nigde brda. Nigde uzvišenja. Samo tamo daleko prema Drini, kroz natmureni horizont štrči usamljeni blagi vrh.

Cer.

Junačka planina, ponovo ima prokleti usud. Večiti svedok borbe, između dobra i zla. Pre jednog veka i danas opet. Jos jedna neravnopravna bitka. Ovoga puta neukrotivoj sili, suprotstavlja se ljudsko zajedništvo i solidarnost.

Na levoj strani uzvodno od mene, dvostruki živi lanac.

Dobrovoljci.

Slažu džakove s peskom. Baš kao mravi. Vredno.

Desno niz reku, ista slika. Užurbano se utvrđuje spasonosni beli zid. Poslednja linija odbrane. Iza nje, ničega nema više. Samo beskrajna ravnica. Kao tepsija. A u njoj grad.

Šabac!

Pored mene umorni ljudi sede. Nestrpljivo iščekuju sledeću isporuku za nasip. Materijal jedva pristiže. Nema ga dovoljno. Voda teče polako. Vreme ističe brzo. Zabrinuti pogledi uprti u drveni štap, koji viri iz vode. Netremice. Nivo sporije raste.

Nada?!

Nailazi noć. Zebnja. Neizvesnost. Strah.

Neko peva staru pesmu. Plavi orkestar. „Sava tiho teče, zadnje nam je veče…“

Čovek do mene, ćutke mi pruža hleb. Uzimam. Ne osecam glad. Ipak jedem. Samo da ne mislim.

Ne drži me mesto. Teško izvlačim čizme iz gomile lepljivog blata. Koračam ka suvom putu, stotinak metara udaljenom. Prolazim pored usamljenog imanja. Prizemna kuća sa pomoćnim zgradama. U ograđenom dvorištu mnoštvo živine, sitnije stoke i nekoliko krava.

Bogatstvo nečije. Prvo na udaru.

Nedaleko odatle, na gomili peska sedi starac. Poguren. Pored njega leži crni, kudravi pas. Na čovekovoj glavi, starinski kačket. Ispod njega izborano, smrknuto lice. Na licu brkovi. Od duvana požuteli.

Gleda me pravo u oči. Želi da mi se javi. Da me pozdravi. U njegovom pogledu, vlažne iskre i setan osmeh. Na njegovim usnama, bezglasno: „hvala“.

Čujem ga srcem.

Zbog toga sam došao. Sa hiljadama drugih. Svi smo ga čuli. Još onog dana.

Srbija!

Tužan sam. Mnogo!

Nesreća ogromna.

Neopisiva. Teška.

Telefon zvoni. Tišinu razbija mučnu.

Detence moje drago.

„Kako si tata“?

„Dobro sam sine. Dobro sam. Uvek sam dobro, kada tebe čujem“.

~KRAJ~

 

Autor: Arsenije Aleksić

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

12 Komentara
Najstarije
Najnovije Najviše glasova
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
bravo!
21.05.2014. 22:20

Nesporna umetnička vrednost podvlači kvalitet kolumne, koju iskusnom rukom ispisuje autor pružajući nam informacije kao rukoveti da svesno ublaži bol koju nam približava, a koju čovek stojećki trpi pod udarcima prirode u vidu vode, što će umiti sve ljudske grehe i vratiti sećanje na mladost, detinjstvo, srećniji period naših naroda kada smo disali isti vazduh, nezagađen podelama pod uticajem smutnih svetskih politika interesa što i danas, dok stradamo, zlobno zavist gaje, zbog saznanja da nam sposobnost da čoveka u čoveku pronađemo niko nikada oduzeti neće. Po ceni života.

tuzna
21.05.2014. 22:39

suze…

djura
24.05.2014. 00:32
Odgovor za  tuzna
Jan Bibijan
21.05.2014. 22:41

@bravo. Bravo za predivan teks. Kolumna je djene-djene, ali Vas tekst je prva liga. Trebalo bi da Vi gospodjo pisete kolumne.I stil i recenica i jezik i leksika sve je bravurozno. Svaka Vam cast!!!

irena
23.05.2014. 22:24
Odgovor za  Jan Bibijan

-Odmah siđi dole na večeru! Odmah!
-Neću, odgovarala sam.
-Irena, da li me čuješ, da si se spustila s Meseca na Zemlju.
– Ako mi obećaš da ćeš mi ponovo večeras čitati o dogodovštinama mog omiljenog junaka.

I danas, kada nakon mnogo godina priupitate moju majku, kojim me je nadimcima nazivala u detinjstvu od mila, reći će vam Jan Bibijan na Mesecu i Šutko!!!

Šutko je bio đavolčić iz istog romana koji se čitao za svaku bogovetnu laku noć.

Pisac Elin Pelin.

Kud ste me na to setili.

znatiželjna
22.05.2014. 20:52

Milice, ovaj na slici je baš zgodan! Pamtim ga od prošle kolumne. Kad uveličam sliku, vidim i gde ,,svraća“. Potražiću ga. Čekaću ga. Pojaviće se. Jednog dana. Pod utiskom sam.

čitalac
23.05.2014. 15:57

Ja od kolumne očekujem saznanje. Da njen pisac zna više od mene u svakom pogledu, ne samo saznajno, da mi pruži vest.

Ono o čemu govori želim da mi se servira na priličan način. Nije dovoljno da bude čitljivo. Hoću da sadrži elemente umetnosti.

Autor takođe zasluži moje poštovanje i poštovanjem istorije koju će provući da je utka u tekst.

Kolumna mora da me probudi, podigne ili sasvim razoruža, sruši. Da me gane, natera suze na oči. Da se zamislim, da me proganja da joj se vratim. Da me zove u snu, podsvesno.

Opet, zbog uzbuđenja koje budi, treba da iščekujem svaku sledeću, jer se vezujem, zavezujem za nju, za stil autora.

Postaje moja kafa svakog vikenda ili srede, koju kao ritual tražim i dok ne utolim žeđ za kolumnom, ne mogu da funkcionišem toga tako očekivanog dana.

čitalac
23.05.2014. 16:06
Odgovor za  čitalac

Pogađate. Ovu kolumnu dugo očekujem. Predugo.

Bokan
23.05.2014. 23:07

Gospodjo, morate da umete da stanete na loptu! Sto vise pisete sve vise s….e. Nema smisla to sto cinite. To je bezumlje.

stručni konsultant za kulturu a ne za komentare i književnost
24.05.2014. 10:27
Odgovor za  Bokan

23.maj 2014. u 23:07 reče Bokan mudro i misli da je ostao živ. Videćemo. A ta ,,gospođa“ što ga ,,proganja“ mora biti da je suviše u njegovoj glavi ima. Danas je demokratija, da gospodin može buiti gospođa ali i Bokan da ispod kolumne koristi ružne izraze, nevaspitane u komentarima sve govoreći da neko ,,s.re“, a kao ima vaspitni cilj. Da deluje na nekog ko bi po njemu valjalo da spusti loptu.

Čitao sam i gore lične komentare i samih pisaca. Nisam savetovao da spuštaju loptu. Sad verujem da se Bokan oseća kao car, nešto kao vlasnik ovih prostora koji mu daje za pravo da uređuje politiku komentara, da ulazi u trag identitetima komentatora, prevaspitava roditeljski kao neko iskusan i mudar i ostvaren, deli lekcije, da ima kulturna očekivanja od nas čitalaca, ali sa tačno određenim stilom pisanja inače ćemo dobiti u najmanju ruku žuti karton, ako li ne i crveni, jednom rečju komandant parade. Nadam se ne ponosa.

Evo i ja imam jedan savet za gospođu. Gospođo draga, zapalite danas sa Jugmedie i napustite i nju i Leskovčane na izvesno vreme. Ostavite ih sa sobom. Da se svađaju. Idite u lepe krajeve na druge portale. Gde svraća vaspitan svet a bokane ostavite bokanima.

Gospodine Bokane, nastavite. Odlični ste. Vi ste naš spas od davitelja komentatora-pisaca. Mora se znati ko piše dole a ko gore. Gpre idu kao pisci, a dole kao komentatori.

Samo da sračunam koliko je to od 23. maja plus dva meseca, hmm, da vidimo, to mu dođe 23.ili 24.jul. Tako je! A možda čak i avgust. Tri meseca. Sveto trojstvo. Ja, drugar i njegova žena.

Jane Bibijane, zvučite ko da imate 60! Ja se sa 50 osećam kao sa 20 energetski, a iskusno da vas sve vidim. Prednost. Vama su godine teret, donele su izgleda neželjeno. Ja brojim samo željene događaje i ljude. Ostale ne računam. Njih se rešavam u hodu i ne dam da me presreću po životu u obliku svedoka spasilaca i podsećaju na ružne epizode. U tome je recept. Iskusni više ne žele svakojaka iskustva. Samo pozitivna. A dovoljno su iskusni da ih razlikuju. Ali i hrabri da negativna eliminišu. U Vašoj škrinji sećanja ima svega. Izgleda više loših ,,stvari“. Izvetrite to malo. Pustite kiseonik. Grinje nagrizaju i papir i disajne organe. I dušu. Svaka čast svakome. Ali, nameštenih ,,zaslužnih spasioca“ se valja kloniti. Naplate te ti tako što te celog uzmu zauzvrat. Unište te toliko da se uz njih osećaš starim. Ako ste nabrali godine bez mudrosti, džaba ste i ostarili. Zbog toga pravite svoj svet. Skrovište za bekstvo od…

stručni konsultant za kulturu a ne za komentare i književnost
24.05.2014. 10:31
Odgovor za  Bokan

… stvarnosti.

Jan Bibijan
23.05.2014. 23:43

Irena, mene je moja zvala Fjuit.
Cetrdeset mi je godina, ruzno doba:covek jos mlad da bi imao zelja a vec star da ih ostvaruje. Steta sto nemam deset godina vise pa bi me starost cuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno. Jer trideset godina je mladost, to sada mislim, kada sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se nicega ne boji, pa ni sebe.(M.S)
Ali,naravno, mi koji shvatamo zivot, mi ne marimo za brojeve. Voleo bih da sam kazao:
„Bio jednom jedan mali princ koji je ziveo na nekoj planeti jedva nesto vecoj od njega samog, i kome je bio potreban prijatelj…“ Za one koji shvataju zivot, to bi izgledalo daleko istinitije.