Pedeset godina od smrti najmoćnijeg Crnotravca Titove Jugoslavije

Milentije Popović je umro 8. maja 1971. kao predsednik Savezne skupštine u SFRJ, što znači u da je političkoj hijerarhiji zauzimao drugo mesto, odmah iza maršala Tita. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana i posthumno odlikovan Ordenom junaka socijalističkog rada. Njegova iznenadna smrt je šokirala javnost, jer je bilo čudno da mu u 58. godini života nisu mogli pomoći ni vrhunski lekari sa Vojnomedicinske akademije, a neke tajne su otkrivene tek decenijama kasnije.

Milentije Popović je rođen 7. jula 1913. godine u Crnoj Travi, gde je završio i osnovnu školu. Odrastao je u uglednoj porodici iz mahale Popovi, nazvanoj po popu Anđelku, koji se doselio početkom 19. veka. Milić, pop Anđelkov unuk, oženio se Evgenijom (Genom) sa kojom je imao tri sina (Milentije, Miodrag i Milivoje) i tri kćeri (Ćirka, Ratka i Zora). Milić je posle Prvog svetskog rata postao čuveni preduzimač i vlasnik nekoliko višespratnica u Beogradu.

Milentije je završio gimnaziju u Leskovcu, a kasnije Tehnički fakultet u Beogradu postavši saobraćajni inženjer. Posle smrti oca Milića (1936) porodica se okrenula komunistima. Milentije je bio član Komunističke partije Jugoslavije, a Miodrag je hapšen zbog rasturanja letaka i učešća u demonstracijama. Uoči samog rata najmlađi brat Milivoje je dao oko milion dinara kao svoj poklon KPJ, nakon što je majka Gena prodala jednu od njihovih zgrada u Beogradu. On je zarobljen posle bitke na Sutjesci kao „tifusar“, pa odveden u Jasenovac, a aprila 1945. je poginuo u 21. godini prilikom proboja iz Jasenovačkog logora. Kad je Gena rekla Milentiju za smrt najmlađeg sina, on je rekao: „Što se predao, rđa jedna“.

Posle rata među komunistima se pričalo da je onaj novac Popovića poklonio partiji najstariji brat Milentije. Ukupno u Drugom svetskom ratu poginulo je 13 potomaka popa Anđelka, što po ženskoj, što po muškoj liniji. Sve je ovo zapisano u knjizi Goluba Dobrašinovića „Profesor Miodrag Popović“ iz 2000. godine.

Rezolucija Informbiroa donela je raskol u porodici Popović. Jedni su bili za Tita i njegovu partiju, drugi, rezervisani od ranije prema njemu, bili su kritički raspoloženi. Na jesen 1949. Miodrag biva uhapšen i sproveden na Goli otok. Milentije, tada već ugledni član KPJ, ne samo da nije lično pomogao mlađem bratu, nego je zabranio Miodragovom direktoru da mu pomogne, rekavši: „I ti si isti kad ga braniš“. Posle oslužene kazne mlađi brat je otišao kod Milentija na pomirenje, ali posle tog razgovora Miodragu je bilo još gore, te je završio na Psihijatrijskoj klinici.

Do kraja života pamtio je Miletijeve reči: „Gde počinje politika, prestaje etika i humanost“. Miodrag je kasnije zalečio depresiju i vratio se studiranju književnosti, postao je i profesor Filozofskog fakulteta, koji je nekad gradio njegov otac Milić. Umro je 85. godini života u Beogradu 2005. godine, a po njegovim knjigama i danas studenti izučavaju srpski romantizam.

S druge strane, Milentije je na početku Drugog svetskog rata ostao u okupiranom Beogradu i učestvovao u organizovanju oružanih akcija i diverzija. Kasnije je obavljao dužnosti rukovodioca Politodjela Četvrte proleterske crnogorske udarne brigade i političkog komesara Oficirske škole pri Vrhovnom štabu NOV i POJ, bio je većnik na Drugom zasedanju AVNOJ-a… Posle rata je biran za ministra spoljne trgovine u Vladi FNR Jugoslavije, ministra finansija, člana Saveznog izvršnog veća, predsednika Savezne skupštine SFRJ, od 16. maja 1967. do 8. maja 1971. Bio je u braku sa Margom Popović, ali nisu imali potomstvo. Milentijevo ime nosi više kulturnih i obrazovnih ustanova, ulica i mesnih zajednica u Srbiji. Kao što se može videti njegova politčka karijera je išla uzlaznom putanjom od rata sve do smrti.

Tokom 70-ih i 80-ih godina 20. veka Milentijevi članaci i knjige o ekonomskim problemima i razvitku socijalizma se pručavaju na fakultetima. Međutim, početkom 90-ih lik i delo Milentija Popovića postepeno padaju u zaborav. Prvo su mnoge srednje škole izbacile iz svog naziva njegovo ime i prezime, na primer u Smederevu, Pirotu i Vlasotincu… Ostao je stari naziv tehničke škole u njegovoj rodnoj Crnoj Travi. Posle 2000. godine javno se govori i o njegovoj ulozi u stradanju građanske klase posle Drugog svetskog rata u Srbiji.

Kulminacija nezadovaljstva je bila 2014. kada su u leskovačkom naselju Dubočica nepoznati vandali oskrnavili spomenik Milentiji Popoviću, tako što su na bistu navukli crne kese za smeće i izlepili plakat sa parolom: „Nećemo spomenik i ulice komunističkih ubica“.

Te godine je izašla iz štampe knjiga Pere Simića „Broz protiv Tita“, gde se objašnjava pod kakvim okolnostima je iznenada umro Milentije Popović. Do tada izakulisne radnje iz proleća bile su poznate samo dobro upućenima.

„Tog dana, 8. maja predveče, u Beograd se iz Sarajeva, sa Drugog kongresa samoupravljača Jugoslavije, vratio predsednik jugoslovenske skupštine Milentije Popović, koji je u političkoj hijerarhiji Jugoslavije zauzimao drugo mesto, odmah iza maršala Tita. Čim je ušao u kuću javio se svom prijatelju, predstavniku Srbije u Izvršnom birou Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije Mijalku Todoroviću, da mu prenese loše vesti koje nosi iz Sarajeva. Nekoliko minuta kasnije našli su se u Klubu saveznih poslanika na Dedinju, a kad je sa svojim sagovornikom podelio mučninu onoga što je od Tita čuo u glavnom gradu Bosne i Hercegovine, Popović i Todorović prelaze u obližnju bioskopsku dvoranu. Iako je sedeo pored njega, Todorović nije primetio da se sa Popovićem dešava bilo šta neobično. Jedino mu se u jednom trenutku učinilo čudnim što se potpuno primirio, a kad je dotakao njegovu ruku, da proveri da li je sve u redu, ona je već bila hladna. Titovom nominalnom zameniku prvi je pritekao u pomoć najpoznatiji jugoslovenski kardiohirurg, načelnik Vojnomedicinske akademije u Beogradu, dr Isidor Papo, koji se slučajno zatekao na filmskoj projekciji. Ubrzo je stigla i mobilna ekipa Vojnomedicinske akademije, koja je Popovića prevezla na Vojnomedicinsku akademiju, ali pomoći nije bilo. Očajnički pokušaji lekara da ga spasu okončani su oko 22.30 časova“, zapisao je Pero Simić.

Istog dana u Zagrebu se slavilo dvadeset i šest godina oslobođenja od fašizma, a građani su pominjali hrvatsku državnost i suverenost, tražili decentralizaciju i demontiranje saveznih jugoslovenskih institucija.

To je jedna od bitnih epizoda preioda u istoriji nazvanog Maspok odnosno Hrvatsko proljeće.

Dva dana ranije Tito je u Sarajevu zakazao sastanak Izvršnog biroa Predsedništva SKJ bez predstavnika Srbije. Tito se žalio na nelojalnost vodećih ljudi Srbije i na otpore koji stižu iz Beograda prema njegovoj i Kardeljevoj inicijativi za dalje ustavno demontiranje jugoslovenske federacije. Kad se pojavio Milentije Popović, koji je tih dana govorio kako se Tito ne ponaša prema njemu kao prema zameniku, već kao prema šefu protokola, Broz je bio još oštriji: „U Beogradu je centar kontrarevolucije!“

Na sastanku u Sarajevu Tito je pripremao javnost za čistke liberalnih političara u Srbiji kao protivtežu za obračun sa hrvatskim nacionalistima, iako su optužbe na račun srpskih političar bile lažne. Tri godine kasnije donet je čuveni ustav, kojim je omogućeno jačanje samostalnosti republika i pokrajina, a autonomne pokrajine Vojvodina i Kosovo su dobile status skoro isti kao republike. Većina se salaže da je Ustav iz 1974. bio uvod za raspad Titove Jugoslavije. Milentije Popović je kao iskusni političar video šta se sprema, pa su ga lažne optužbe i lično pogodile, jer on je ostao veran Titu i partiji čak kad je trebalo da odbaci i svoje najrođenije.

Po svemu sudeći njega je samo smrt spasila od smene, iako je 13 njegovih rođaka dalo život za stvaranje SFRJ, a sam Milentije je od svoje 20 godine do kraja života bio vojnik partije. Danas u mahali Popovi ne živi nijedan stanovnik, a i Crnoj Travi preti izumiranje.

Pratite juGmediu na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

6 komentara

  • Što komunisti napraviše ovi posle njih ne mogu da okreće.
    Posebno je što sve prodadoše.
    Tražićemo mi maršalat i zbog dilera i zbog lopova i šlihtara koji prelaze iz stranke u stranku zarad sebe samih.

  • Posle oslužene kazne mlađi brat je otišao kod Milentija na pomirenje, ali posle tog razgovora Miodragu je bilo još gore, te je završio na Psihijatrijskoj klinici.
    Ko Dzaftici u Lebane.

  • Хвала вам за чланак!
    Ја сам из Дубочице, сећам се када су 80-тих година пионири доносили цвеће на споменик у насељу… Сећам се тог инциденда од пре 15ак година са лепљењем парола (у праву су!). Још увек се општина у Дубочици зове „Мелентије Поповић“ уместо да се зове Стефан Немања и да њему израде споменик. Лесковац је први пут за време Стефана Немање ушао у састав српске државе к остао све до сада. А Мелентије Поповић, ко је то?!

  • Zorane, ljudi su u to vreme istinski verovali, živeli i ginuli za ideale. Druga je stvar što su verovatno izigrani ili prevareni ili drugim istorijskim tokovima obesmišljeni njihovi ideali. Pogotovo narod crnotravskog kraja, koji je trpeo neverovatne zločine i zlostavljanja od strane bugarskog okupatora, nije imao gde da beži do jedino u partizane i šumu i podneli su ogromne žrtve i zulume, to su činjenice… Da ste učiili ili čitali malo istorijske knjige znali biste sve ovo. Nije pametno ni učtuvo pljuvati sa današnje distance i pokazivati svoje neznanje i nekulturu. Jer svako vreme nosi svoje breme i uvek se nadamo nekom napretku i demokratiji, pa tako i danas smo još uvek daleko od savršenstva i uređenijeg društva…

  • Da nije pobio pola familije i ko zna koliko sugradjana, mozda bi Crna Trava drugacije danas izgledala

  • Baksudčina kako je školski centar koji je nosio ime po narodnom heroju Mirku Sotiroviću preimenovan u školski centar Milentije Popović u Crnoj travi više nema đaka a u okolnim selima i škole su se poručile

vaš komentar