Nekada davno, u  hladovini stogodišnjeg hrasta, koji je širokim granama gotovo grlio crkvenu livadu, deda Sande je… Možda bi jedna bajka mogla da počne ovim rečima ali, kako ovo nije bajka, ostavićemo čitaocima da sami zamisle nastavak priče.

Gorešnjak, naziv za sabor Svetog arhangela Gavrila koji se obeležava u mnogim mestima na jugu Srbije pa i u Pridvorici, nedaleko od Bojnika.

Dok sam sa ćerkom šetao livadom, između tezgi okićenim raznim džidža-midžama i mam-parama, pričajući joj – evo, baš ovde bio je šator i Tasina kafana, ovde dole bila je Žućina kafana, ovde je bio veliki ringišpil koji je jedne godine pao, a ovde desno od ringišpila i pokazah joj rukom bio je stari hrast, onaj iz moje priče, ćera me trže iz sećanja.

„Zoki, maše ti čovek, javi mu se!“

Pogledao sam i video Peđu, Nastu. Bombondžiju! E, taj, Peđa, slučajno ili namerno, unuk je deda Aleksandra, Sandeta iz Dragovca. Bombondžije i poslastičara o kome sam hteo da pričam ćerki kad je mahnuo rukom i pozvao nas da priđemo štandu na kome su izložene susamlike, oraslike, šareni šećerni štapići, svilene bonbone, mentol bonbone i aparat za kokice.

Bombondžijski zanat, jedan od starih gotovo zaboravljenih zanata, i Peđina improvizovana tezga, nekako su i ostali kao sastavni deo Gorešnjaka, kao čuvari tradicije.

Pored Peđe, kao i uvek, tetka Dana, još uvek glavni majstor u proizvodnji ukusa koji podsećaju na detinjstvo.

Prilazimo, kupujemo štapiće, oraslike i šećerne bombone a Peđa, znajući za moju navijačku obojenost nudi mi lizalicu.

“Komšo, gratis za tebe!”

Iako se poklonu ne gleda u zube, nasmejao sam se i rekao mu: Nema ta pravi ukus, ja bih ovu drugu, najslađu – i umesto ponuđene lizalice sa oznakama fudbalskog kluba za koji Peđa navija uzeo sam onu sa  Partizanovim znakom.

Pitam ga za recept a on poče da se vadi kako mu to Dana još uvek nije potpuno otkrila, ali i dodaje:

Recept

“Od 1995. godine radimo ovaj posao, zanat koji smo nasledili od dede. Evo, za susamlike ide ovako:  Otopiš šećer do karamelizacije, dodaš susam i sipaš u kalupe. Kad se ohladi uvijamo u celofan, stavim na kolica i prošetam gradom. Još uvek ima ljudi koji za unuke kupuju naše proizvode i još uvek se deca okupe oko kolica kad vide da sam sa raširenim suncobranom stao u parkiću između zgrada”.

Dana se nasmeja.

„Džaba sastojci ako u svaki recept ne staviš prstohvat ljubavi i malo duše da poprave ukus”, reče.

Setih se deda Sandeta koji je, dok sam ja išao u osnovnu školu, uz ovaj asortiman imao i dva oveća termosa sa sladoledom. U jednom vanila u drugom čokolada. Nasmejasmo se na to kad sam naglasio da su njegove kugle bile manje nego kod Ameta, Goranca, ali znamo da nam deda Sande ne bi zamerio na šali.

Razmišljam nešto, da ovo vreme ne nosi sve moguće breme raznih obaveza i možda bespotrebnih nameta, možda bi Peđa mogao da napravi i kolica sa termosima pa, kad već zaslađuje, da malo i rashlađuje sugrađane sladoledom ali se setih i da bi onda morao da obezbedi trista sanitarnih dozvola i sertifikata pa mi ideja ostade kao izduvani balon.

Srećom, Peđa mi pokaza slike sa snimanja filma gde kao statista ima ulogu bombondžije što me posebno obradova.

Polako je padao mrak a na crkvenu livadu dolazilo je sve više ljudi raznih starosnih dobi. Nekoliko godina već, opština Bojnik u nameri da sabor u Pridvorici ostane kao čuvar tradicije, organizuje koncerte narodne muzike.

Ove godine za posetioce sabora pevaće Nikola i Marko Rokvić.

I, ne. Nisam zaboravio, samo ih ovog puta nije bilo. Već sa dolaskom jeseni na Peđinim kolicima naći će se i nezaobilazni “crveni jabučiki”.

Znam, nije pravilno napisano, ali mi se nekako čini da bi im pravilno napisan naziv pokvario ukus a o ukusima ne vredi raspravljati.