Ljudi, instiktivno, vole da se hvale. Vremena diktiraju čime. Nekada davno, važni su bili i mišići.Kada nije bilo kulture, mišićima smo se branili od divljine. Sada, nemamo toliku potrebu za njima. Dolaze u obzir tek ukoliko se slože sa nečim vrednijim.

Mogu da se upare sa novcem, ili sa intelektom, u svakom slučaju, doneće na težini. Na kom nam je nivou kultura, nije loše imati mišiće. Kod životinja je takvih primera na svakom koraku. Izgled ti odmah govori hijerarhiju. Veličina je bitna, nekada i boje. Pokazuje se plodnost, plaše se protivnici. Možda i najlepši primer u životinjskom carstvu je rašireni paunov rep. Sve ima svoje perje, ne samo ljudi i životinje, to mogu biti i države, ili gradovi.

Skoro je izašla knjiga “Zlatno doba Leskovca“. Iako istoričari ne mogu da se slože oko socijalne pravde u tom periodu, jedno je sigurno, rep tog Leskovca izgledao je zaista plodno, veliki i sjajan. Možda i najlepši u njegovoj istoriji.

Kako nam je slabila privredna grana, tako je i naš rep gubio boje. Ono, što nam je ranije stajalo lepo, bila je tekstilna industrija, uz poznate fabrike koje su osamdesetih i devedesetih godina zapošljavale dvadesetak, i više, hiljada leskovčana.

Kada je prošla i ta era, rep našeg Leskovca je skoro potpuno otpao. Sve što ga je krasilo, ili je ugašeno, ili se našlo kod drugog pauna. Nekog korejskog, ili nemačkog. Očerupani, ipak, ostalo je nešto da viri, nešto po čemu nas svi znaju.. Iako tu kvalitet nije kao ranije, još uvek smo mi paprikari, i još uvek nas prepoznaju po roštilju.

Tekst je do sada imao narativno silaznu funkciju, vreme je da krenemo na gore. Prepoznali smo naše perje, počeli da ga farbamo. Brendirali smo roštilj, brendirali ajvar. Još uvek nismo poentirali na tome, ali veliki korak je napravljen. Nekome u ovom trenutku ne izgleda da to nešto vredi, ali, te dve stvari, mogu zasijati i nadoknaditi sve boje koje trenutno fale Leskovcu.

Uz to, prepoznajem i veliki potencijal za jednu veliku mrežu proizvodnje gotovih jela. Od poljoprivrede, do spremanja i pakovanja, u pogonima fabrika koje bi se nalazile u Zelenoj zoni. Nisam pobornik alkohola, ali ne vidim ni tu “nemoguću misiju“, i mišljenja sam da možemo imati jednu destileriju. Žestoka alkoholna pića se ne kvare, sa godinama mogu samo da dobiju na ceni. Još jedan proizvod koji se ne kvari, u svom prirodnom obliku, je med. U Leskovcu je sve više proizvođača ovog slatkog leka.

Mnoga poljoprivredna domaćinstva su preko raznih programa prošla obuku za proizvodnju organske hrane, dosta njih je dobilo i sertifikate. Postoji prostor da se uđe u partnerstvo sa poznatim brendovima tekstilne industrije. O prirodnim lepotama vučijanskog kraja ne treba trošiti reči. Pa pogled ka gradu, sa Hisara. Ima dosta posla i za arheologe. Sve se to turizmom može zvati.

Puno je stvari koje možemo popraviti na bolje, puno je onih koje mogu da nam garantuju plodnost, ima jedna u kojoj smo već ispred drugih. Svrsishodnost tog perja je upitna, ali ono što nije, tu je, i drečave je boje. Liči na otrovnicu, zvečarku. Pišti i napada. Mnogi su ujedeni. Mnogi ujedaju.

To su leskovački komentatori. Čuveni pisci, novinari, urednici, glumci, profesori, doktori, direktori, političari, radnici, seljaci. Svi su upali u taj brlog i načinili ga poznatim. Nažalost, ili na sreću, ne po pisanoj reči, iako ona nije upitna, već po uvredama potkovanim znanjem, koje prevazilazi okvire članka, tj. znanje samog autora o tekstu.

Sigurno je da su retka mesta u svetu, ako ih uopšte ima, gde ljudi vrhunskog obrazovanja, a ne mislim samo na školsko, dolaze da se informišu na lokalni portal i pri tom osećaju potrebu da isprave svaku sitnicu koju oni smatraju pogrešnom.

Tamo dole, bilo je svačega, laži, istine, intriga, ljubavi, prevara, botova, rutova, politike, podstrekivanja, afera, pitanja, rešenja. Mnogi su poklekli. Retki su ih izdržali. Ko sam ja da im sudim!? Pa makar sve bilo namešteno, pa makar sve to pisala jedna osoba, perje je to, i vidi se sa strane, priča se o njemu, i zaslužuje moj duboki naklon.

Kada živimo u društvu gde navijači mogu da upravljaju klubovima, zašto i komentatori ne bi mogli da utiču na tekstove. Šta fali i portalu, na kraju, klik je klik, čitanost je veća. Dok nam privreda ne zasija punim sjajem, da imamo nešto što će da plaši, i druge, i nas same.

(Kraj)