PETI OKTOBAR – ZAGUBLJENE NADE

Da li zbog političkih afera koje se smenjuju kao na filmskoj traci, da li zbog straha, da li zbog poznatog srpskog trodnevnog pamćenja, tek, 5. oktobar, dan kada je posle deset godina krvave vladavine smenjen režim Slobodana Miloševića i njegove žene, socijaliste i komunistkinje, pada u zaborav.

Na današnji dan pre 21 godinu demonstranti su zauzeli sve državne institucije u Beogradu, a Vojislav Koštunica se pojavio pred narodom. Izborna pobeda je krunisana kasno uveče, sve ostalo što je došlo, i saopštenje RIK-a da je upravo on pobedio Miloševića i Miloševićevo priznanje, došlo je kao prirodni sled.

Odahnulo se i u unutrašnjosti jer su se višednevni protesti protiv pokušaja krađe izborne volje građana Srbije odvijali u svakom gradu. U Leskovcu su prema tim istim rezultatima Miloševićevi socijalisti imali većinu u Skupštini, ali ko je mario za to.

Rodila se nada i vera u bolju budućnost, u pravnu državu, u skidanje sankcija i otvaranje granica. Nada da će se ratovima i bedom izmučena zemlja dići iz pepela, ekonomskog i moralnog. Čak i ja, skeptik po prirodi, poverovala sam u bolje dane, a kao novinaru bilo mi je najvažnije da slobodno mislim, slobodno pišem, slobodno govorim, da se krećem bez ograničenja, da prestanu pretnje i da ne budem više ratni izveštač.

Autor teksta

Ono što se danas baš zaboravlja, jeste da je nukleus promena krenuo upravo uz Leskovca, tog crvenog grada, bastiona socijalista. Jedan mladi čovek i učesnik rata na Kosovu Ivan Novković, podigao je na noge 20.000 Leskovčana i to početkom jula 1999.godine, nepunih mesec dana pošto se srpska vojska povukla sa Kosova, vojska koja je dobila rat, a izgubila ga za zelenim stolom, vojska kojoj su klicali kao pobednicima iako smo već tada znali da smo kolevku izgubili.

U jeku obmane populista „pobednika“ strah je još uvek vladao. I tamo u jednom malom gradu na jugu Srbije jedan mladi čovek rekao je: „Ne ja nisam izdajnik, ja sam podstanar“, pozvao je proteste i krenula je lavina.

Tog 5. jula 1999. godine okupila se masa gnevnih i potlačenih u centru Leskovca. Tražila se ostavka vlasti na svim nivoima. Potrajali su ti protesti, Ivan je uhapšen i mesec dana držan u zatvoru, mašinerija je radila pa se broj protestanata smanjivao.

No, uprkos tome, Novković je postao simbol otpora u zemlji mafije i terora. Probudio je Beograd. Nicala su građanska udruženja, pokrenula se opozicija progonjena u ratnim danima.

Na izborima 27.septembra 2000. pobedio je DOS, koalicija od 19 stranaka. Desilo se ono što je najavio Zoran Đinđić, a to je da se ovoga puta neće, kao 1996. godine, protestovati tri meseca da bi se priznala pobeda u Beogradu, već da će se situacija brzo rešiti. I rešila se tog petog okrobra 2000. godine, tako smo verovali.

Šta smo dobili u godinama koje su usledile? Rekla bih – gotovo ništa.

Na obećavanu lustraciju se zaboravilo jer je opozicija međusobno ratovala, a u stranku Vojislava Koštunice i u niz malih stranaka uvukli su se socijalisti. Ujedinitelj opozicije i njena motorna snaga Zoran Đinđić borio se na više frontova, sa međunarodnom zajednicom, sa rivalima u opoziciji, sa ostacima Miloševićevih službi, a ponajviše sa činjenicom da ga Srbi i Srbija ne shvataju. Ubijen je posle dve godine pokušaja da društvo učini boljim.

Točak se zakotrljao unazad.

Danas su na vlasti oni koji su te 2000. godine vladali, još vispreniji populisti od Miloševića. Danas gotovo da nema opozicije, danas se guši svako drugačije mišljenje, danas, posle toliko godina puževim koracima se novinari oslobođaju straha…Danas samo rata nema.

A da li Srbija ikada može biti zemlja demokratije, onakva kakvu smo je mi, učesnici svih protesta od 1990. do 2000. godine zamišljali?

Iskrena da budem, ne verujem.

Na protestima koje je organizovao Ivan Novković bili su samo oni koji nisu imali šta da izgube: Prevareni učesnici ratova, ljudi bez posla i ljudi koji su duboko verovali u demokratsku Srbiju, a kojih je bilo ponajmanje.

I na onim tromesečnim protestima 1996/1997. godine na ulicama su bili samo najhrabriji. A oni koji uvek kalkulišu odlučili su da 2000. uđu u protestnu kolonu u Leskovcu tek kada su osetili da je „gotov“. Gledala sam svojim očima, blenula u čudu. Pa to su bili ljudi s kojima sam deceniju vodila verbalni rat. I opozcija ih je prigrlila.

I kada je pritiscima i preletanjem odbornika formirana DOS-ovska vlast u Leskovcu, moje kolege, a pišem o onome čemu sam bila svedok, svi do jednog, ukrcali su se u taj voz.

Mnogi od njih i danas su u novinarstvu, ali sada su u drugom vozu, opet vladajućem.

I samo na tom mikro primeru, na primeru onih koji bi trebalo da budu savest društva, a imajući u vidu celokupnu situaciju isprepletenu strahom i podaništvom, uverena sam da nama nema spasa, bar kada je u pitanju demokratski poredak: Država u kojoj njen predsednik ne krši Ustav po tri puta na dan,  država u kojoj je sistem jači od partije na vlasti, jači od mafije, država u kojoj nema korupcije i nepotizma, države u kojoj partijski sud nije jači od državnog suda, države u kojoj će se ljudu zapošljavati na nenameštenim konkursima, a poslovi dobijati na nenameštenim tenderima, država kojom ćemo se ponositi i, konačno, država iz koje ne mora da se beži.

Pratite JuGmediu na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

11 komentara

  • Poštovana redakcijo, zašto niste napisali da je 5.oktobra pored socijal-komunističke vlasti, bila poražena i sadašnja vlast. Vlast preobučenih radikala u liku i delu vožda Aleksandra Vučića. Kada nešto želite da kažete kažite do kraja, jer je napred pomenuti bio Ministar za informisanje i svi mediji ga pamte kao dželata slobodnih medija, svojim drakonskim kaznama. Ništa drugačije nije ni danas, možda je i gore, jer ovakva vlast prepuna afera, lopovluka, ubistava, korupcijom je nezapamćena.

  • Svaka cast na tekstu!
    Zbog ovoga mozete da budete ukoreni od centralne otadzbinske uprave u Leskovcu.

  • U slovo saglasan.

  • Tekst je dobar samo bi mogao malo i oštriji da bude.
    U kom smislu oštriji? Fale imena.
    Predlog je da
    …..
    ……

  • Autorku teksta pamtim kao prvoborca u petooktobarskoj revoluciji, kada su sa vlasti zbačeni socijalisti i radikali. Sada je isti tandem na vlasti, a autor teksta blizak vlasti.

    • Od pa,pa, ne znam koliko portala, jedino se u Jugmedii pričita ovakav stav. Da li sa ili bez straha, ne znam, ali ima ga. I to srce zaboli od istine. Tačno, ovbrazovno i kredibilno. Bravo za hrabrost, znanje i umeće.

  • Nije mi pokvarena slika, nisu mi izneverena ocekivanja. Bitno je da se taj dan desio, a sve sto je usledilo posle jeste jedna vrsta prekretnice.

  • Poštovana Milice,
    5.Oktobra se je barem nešto promenilo na bolje… Zaustavljeni ratovi, inflacija, mobilizacija, sankcije, vraćene zaostale penzije koje je Miloševic barem priznao kao Veliki penzionerski dug- za razliku od ovih sada koji su penzije samo prisvojili i nezakonito i protivustavno smanjili, otvorene su granice, krenulo seu obračun sa kriminalom…
    Bili je promašaja- privatizacija ali ne mnogo gorih od onoh devedesetih kada su harali Karić, Arkan,Jezda i Dafina kada je prodat Telekom koji je vracen posle 5.oktobra ali mnogo boljih nego sada… Sada kada prodaju i vode i zemlju i vazduh kumovima , kinezima, Rio Tintu…
    Samo jednu stvar bih da pitam:
    5.Oktobar nije valjao pa je došla 2012.i promene? I? Sta su donele te promene??? Vladavinu jednog čoveka, partijsku državu, zaduživanje više nego za vreme svih vlasti od Tita do Tome, rađanje kriminalnih klanova, meksikoizacija i kartelizacija Srbije- kada državni vrh brani najvećeg proizvođača jedne vrste droge na tlu Evrope, nerazjašnjena ubistva kako kriminalna tako i politička… Jeste li za to glasali?????
    Ja sam bio 5.oktobra na pravoj strani i 2012.smo pobeđeni (uz veliku pomoć pisaca Briselskog spoŕazuma koji do 2012.ne bi nikada bio prihvacen) ali ja se nisam osecao poraženim… A kako se osecate vi koji ste 2012.slavili kao pobedu? Jel vam bar na trenutak zadrhtao glas zbog Olivera Ivanovica? Jeste li se zapitali zašto Cvijan nije skočio u reku dok je bio u Tadicevom kabinetu? Jeste li sanjalji da cete skidati tablice kada budete ulazili na Kosovo i Metohiju? Jeste li se pitali kako nijednog od onih koji nisu na vlasti nema na Pandorinim papirima?
    Pre nego sto „zapljujete“ današnji dan, molim Vas sve, pogledajte sebe u ogledalo i iskreno odgovorite na gorepostavljena pitanja…

  • Tih dana pre a i samog 5-og Oktobra sam bio toliko zaludjen i zaveden propagandom da nisam isao na posao vec na demonstracije . rizikovao sam otkaz jer sam radio kod privatnika , srecom me poslovodja izvukao .
    Imali smo nadu da je zavrseno sa devedesetim godinama i da cemo normalno ziveti . Medjutim stvarnost koja je usledila dolaskom novih vlasti me rastreznila , pocev od pustanja iz zatvora Fljore Brovine i svih uhapsenih i dokazanih terorista uck do postavljanja raznoraznih kriznih stabova u svim javnim preduzecima . To je bilo u prvim mesecima nove vlasti a onda su pocela hapsenja pripadnika vojske i policije i isporucivanje u Hag .
    Zatim pod pritiskom zapada poceli nekakvi pregovori sa ‘ Pristinom ‘ . Pojavio se i nesrecni Ahtisari sa njegovim planom , onda hapsenje Milosevica i isporuka u Hag kao i mnogih generala i oficira vojske i policije .
    Proglasenje nezavisnosti Kosova i Metohije je doslo samo nekoliko dana nakon sto je tadasnji predsednik koji je izigravao manekena , Boris Tadic izjavio ‘ Srbija nece vojno reagovati u slucaju proglasenja nezavisnosti ‘ .
    Neinformisani predsednik vlade Vojislav Kostunica je nakon proglasenja izjavio da Srbija ima plan da se tome suprotstavi , plan koji nikad nije saopsten niti sproveden u delo , verovatno prica da se narod ne talasa .
    Onda su pocele razne ucene od zapada da se uhapse Mladic i Karadzic mada mislim da su raznorazne ucene pocele vec prvih dana te vlasti .
    I konacno pocetak sahrane Srbije kao drzave izveo je pomenuti ‘ maneken ‘ predsednik Boris Tadic koji je pod pritiskom zapada povukao sve ili skoro sve unstitucije Srbije koje su funkcionisale na Kosovu i Metohiji uprkos proglasenju nezavisnosti ,
    On je takodje zasluzan za uspostavljanje granice izmedju KiM i ostatka Srbije , tada su to zvali IBM , i naravno za ono prilicno glupo pitanje medjunarodnom sudu pravde o legalnosti proglasenja .
    Vlast se ponovo menja 2012-te ali na zalost ono sto je poceo Tadic nastavljaju Vucic i Dacic potpisivanjem briselskog sporazuma .
    Odlicno se secam i danas priloga sa RTS-a konferencije za medije kad je Vucic izjavio ‘ da danas nismo potpisali sutra ne bi imali iz cega da isplacijemo plate i penzije ‘ .
    Sve sto sam napisao je istina i moze se proveriti , to sam ucinio zbog mladjih generacija . Zbog svih cinjenica koje sam naveo se iskreno kajem sto sam dao svoj doprinos i bio samo pion onih koji unistavaju drzavu .
    Zato na izbore vec desetak godina ne izlazim a ni ulica odnosno demonstracije me nece vise videti bez obzira sto ova vlast nastavlja Tadiceno masakriranje Srbije .
    Malo sam oduzio ali sam rekao svega delic onog sto sam hteo …

  • Milice,
    svaka cast.

vaš komentar