Pored toga što je u celini posvećen jednom instrumentu koji se prvenstveno izražava samostalno, ali i kao deo kamernih sastava (ovom prilikom od dua do kvinteta), odnosno kao solista s orkestrom (koji je u Vranju bio zamenjen gudačkim kvintetom), Letnji pijanistkički festival u ovom gostoljubivom i prijatnom gradu, jedinstven je i po dužini (trajao je od 2. do 20. avgusta) i kvalitetu učesnika, kao i svom dualnom karakteru.

Tako je ova vredna i zanimljiva manifestacija zamišljena kao revija večernjih koncerata umetnika iz različitih delova sveta (ovog puta bilo ih je tridesetak iz 20 država i svih kontinenata izuzev Afrike, u čiji su se dvocifreni broj uklopili i jedan koncert za decu i autorsko veče srpskog kompozitora), i paralelno, kao jedna velika muzička akademija, s kursevima za polaznike različitog uzrasta, znanja i ambicija.

Sve smo ih mogli slušati, odnosno većinu od njih upoznati i na maratonskom koncertu koji je trajao čak 12 sati, kao i na dva završna festivalska programa. Zadovoljstvo susreta s izvođačima raznolikih škola, temperamenata i interpretativnih poetika obuhvatilo je nastupe doajena, profesora Klausa Šildea i Majkla Leslija, vezanih za Minhen, kao sedište delovanja, ali i pijanista srednje i mlađe generacije, poput Aleksandre Radosavljević (docentkinje i dekana Univerziteta „Slobomir” u Bijeljini) koja je upravo uzbudljivo, s naglašenom izražajnošću, tumačila dela Lista, Šumana i Prokofjeva, ili Ane Vujović, još studentkinje, koja je predstavila jednog snažnog, autentičnog i autoritativnog Betovena (Sonata op.2, br.3, Ce – dur). Muzikalnošću s kojom je svirao ostvarenja južnoameričkih kompozitora, prijatno je iznenadio senzibilni Argentinac Gustavo Zaka, da bi, takođe, izvođenjem muzike svojih sunarodnika i adekvatnim temperamentom, imponovao i Amaurio Morales iz Dominikanske Republike.

Podsticajno je bilo i prisustvo japanskih pijanistkinja „egzotičnih” senzibiliteta, ustreptale i „zvučno sveže”, Satoko Mimure i preciznije i sigurnije Čikako Ide, kao i pouzdane i ozbiljne Južnokorejke Hjun Son Tekin, koja je za mesto svog umetničkog i pedagoškog rada izabrala Istanbul, poput Kvinteta „Marmara“, čiji je saživljeni član.

Kada su u pitanju programi s drugim instrumentima (kao i vokalni repertoar), gde je klavir član manjih kamernih formacija, izdvajaju se nastupi dua Gertrud Šilde (violina) i Klausa Šildea (klavir) i Marka Miletića (violončelo) i Mihajla Zurkovića (klavir), docenta i vanrednog profesora s novosadske Akademije umetnosti, kao i interpretacija Kvinteta za klavir i gudače op. 1 Ernea fon Dohnanjija, koju su, kao jednu od najlepših na festivalu, doneli članovi pomenutog istanbulskog ansambla „Marmara”.

U takođe izvanredne i zapažene festivalske vrhunce, ulazi i otmeno, decentno, pravo „damsko” sviranje Elif Tarkači, violinistkinje tursko – nemačkog porekla, koja je uz nezamenljivu i pouzdanu klavirsku saradnju Hjun Son Tekin (redovno kada su u pitanju umetnici iz Istanbula), ostvarila možda i najprefinjenija dostignuća 3. Pijanističkog letnjeg festivala u Vranju, svirajući na maratonu, ne dobivši, na žalost, zbog kasnog prijavljivanja, samostalni koncertni termin.

Počasno mesto među lepo posećenim koncertima u prijatnoj i inspirativnoj atmosferi Doma vojske u Vranju, dobila su dva završna programa učesnika letnje akademije, raspoređenih po dobro osmišljenoj dramaturgiji u dve večeri, od kojih je drugoj, „veću težinu” dalo prisustvo gradonačelnika dr Slobodana Milenkovića i nekolicine visokih sveštenika Srpske pravoslavne crkve, na čelu s vladikom Pahomijem, koji su, pružajući neophodnu, punu i svesrdnu podršku manifestaciji pokazali veliko razumevanje za njen značaj u kulturi grada i zemlje.
Sa divljenjem i zadovoljstvom uživali smo najpre u susretu s vrlo darovitim, 11.godišnjim Angelom Jalačkovim iz Bugarske i njegovom, ritmički i karakterno angažovanom predstavljanju Bartokovih Rumunskih igara, zatim i mirnoj, lepoj kantileni Darije Maksimočeve kojom

je 13.godišnja Ruskinja vajala poetično noćno raspoloženje Šopenovog Nokturna u cis – molu, potom slobodnoj i brzoj pulsaciji Bahovog Preludija i fuge u de – molu pod prstima mlade Dani Zogovske iz Makedonije, kao i čistoj, fino artikulisanoj tematici prvog stava Hajdnove Sonate u e – molu u izvođenju njihove vršnjakinje Ive Mišić iz Leskovca.
Petnaestogodišnji Leskovčanin Veljko Milošević, jedan od dečaka koji obećava, prikazao je laku perlastu tehniku u Listovoj „Igri patuljaka”, da bi violinistkinja Nataša Savić (studentkinja novosadske Akademije umetnosti) uz saradnju Satoko Mimure pokazala, kao i Ana Vujović, kako zvuči „pravi” Betoven, sada u Sonati op.3o, br.3 u Ge – duru, čiji je prvi stav obojila veselošću koja zrači iz „igrački krilate“, glavne teme. Rad u klasi, odnosno kursu kamerne muzke, krunisan je angažovanim predstavljanjem dobro pripremljenih Pet komada za dve violine i klavir Dmitrija Šostakoviča (Nataša Savić, Selma Pleske i Milica Marković), da bi vrhunac druge večeri pripao ekstatičnoj, duboko doživljenoj i emotivno naglašenoj interpretaciji Aleksandre Radosavljević Listove „Pogrebne povorke”, te rečima zahvalnosti organizatorima, pokroviteljima i prijateljima festivala, u nadahnutom obraćanju uvaženog profesora Šildea, koji je s poštovanjem pomenuo imena svih, okupljenih oko Zorana Imširovića i Jane Begin, bez kojih ne bi bilo moguće pripremanje i uspešno održavanje (sada je već u potpunosti potvrđeno) tako važnog umetničkog događaja.

Marija Adamov