Pihtije i za Božić i Bogojavljenje

Sa prvim decemarskim danima u vranjskim domaćinstvima i u ugostiteljskim objektima obavezno zamirišu pihtije. Tada u ovom kraju krene i nadmetanje u spremanju ovog specijaliteta koga vranjanci zovu pitije. U takmičenju prednjače seoske domaćice koje pripreme za spremanje ovog specijaliteta krenu da obavljaju još u vreme svinjokolja.Tada one od svojih domaćina traže da na svinjskim kostima od kojih prave pihtije ostave malo više mesa.

To je i ove godine učinila i Verica Stamenković iz Donjeg Neradovca, kod Vranja. Prvu turu pihtija ona je napravila za Božić. I ovoga puta ih je pravila sa osebnom pažnjom. Tako radi godinama i nikada ne omane.

“Pihtije pravim po receptu koji sam dobila od majke. Kada ih napravim one uvek moraju da budu bistre i da ne ispadnu kada se tanjir okrene naopačke. Kuvam ih dva dana. Prvog, potopim svinjsko meso i kosti u vodu. Dobro ih operem, a potom lagano kuvam na šporetu. Drugog dana, pihtije započinjem da kuvam od ranog jutra. Za to vreme dva puta promenim vodu. Kada ih nalijem po treći put, onda smanjim vatru i pustim da se dugo krčkaju. Pihtije su gotove kada se voda u kojoj su se kuvale, pretvori u pihtijastu masu. Tada odvojim kosti od mesa i ređam u tanjir. U preostalu tečnost dodam so po ukusu i beli luk koga sam prethodno dobro usitnila tučkom. Na jedanaest tanjira pihtija stavim pet srednjih glavica belog luka i uvek ih zalučim kako treba. Tokom noći se tako stegnu da kada izvrnem tanjir sadržina ostaje unutra, priča Verica.

Drugu turu pihtija ona pravi za Bogojavljenje. Ona se i danas živo seća svih običaja vezanih za ovaj pravoslavni praznik. Seća se i danas kako je uživala da gleda majku kako na šporetu kuva pihtije.

„Sva deca bi se okupila oko nje dok je na stolu u tanjire sipala pihtije. Uvek je znala da malo parče mesa izvadi iz lonca i podeli najmlađoj deci. Niko se posle toga nije usuđivo da zatraži još. Majka je svaki napunjeni tanjir simbolično namenjivala poljoprivrednim kulturama koje smo uzgajali. Nad svakim bi se prekrstila i ustima ispuštala zvuk koji je u našim ušima odzvanjao kao poljubac. Pri tom bi se odmah hvatala za uvo, moleći Boga da nam u novoj sezoni podari više pšenice, kukurza, u oborima zdravu stoku“, priseća se.

Ona kaže da joj je na sam dan Bogojavljenja bilo najzanimljivije jer su se narodni običaji nizali jedni za drugim.

„Majka bi na taj dan, rano ujutru poređala kosti iz pihtija na kućni prag. Svaka od njih bi označavala po jednu neudatu devojku iz sela. Otac bi sa lanca pustio psa. Kost koju bi on prvu uzeo značila je da će se ta devojka udati. Posle ovog običaja otac je donosio sekiru sa drvljanika i stavljao je na kućni prag. Pored nje bi stajala testija sa vodom u koju bi bio zaboden struk bosiljka. Sekiru bi preskakali svi redom. Majka bi dala svakom po gutljaj vode iz testije moleći Boga za naše zdravlje. Potom bi svi posedali oko sofre na kojoj su bile pihtije, suvo meso, sukana banica, hleb pečen u crepulji. Postavljeno jelo bismo pojeli u slast tek kada bi otac nožem unakrst presekao hleb i polio vinom“, kaže Verica, naglašavajući da su to bila lepa vremena, kada su se ljudi više družili i bili bezbrižnii i kada su se svi posećivali.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar