Evo stigao sam u Leskovac nakon tri teške etape u snegu i blatu. Imamo dan odmora pre nego što stignemo do Niša. Veoma sam dobro smešten ovde sa ljudima koji govore malo francuski. Ja govorim malo srpski jezik, tako da se razumemo. Nisam čuo nikakve vesti iz Francuske od kada sam napustio Utkul. Samo znam da je rat završen. To je već nešto! Srećan sam što sam doputovao u Srbiju, to je zaista  lepa zemlja koja ne liči ni na jednu drugu zemlju“, piše francuski vojnik na razglednici poslatoj Kumi Blanš 18. novembra 1918. iz Leskovca.

To je samo jedna od više uspomena koje su francuski vojnici tokom proboja Solunskog fronta i oslobađanje juga Srbije pre 100 godina ostavili iza sebe, a objavio Narodni muzej u svojoj monografiji, pararaleno sa izložbom o Moravskog diviziji, prikazanoj nedavno i u Parizu.

To su sećanja na koja su, izgleda, današnje generacije Francuza i oni koji vode Francusku, jednostavno – zaboravili

Francuski vojnici. „braća po oružju“, kako ih naziva autor izložbe Mira Ninišević iz Narodnog muzeja u Leskovcu ostavili su iza sebe veliki broj razglednica i pisama poslatih sa juga Srbije svojim kućama.

U jednoj je i potresan prikaz majke srpskog vojnika;

„Stari roditelji. Žene, devojke, bledi od uzbuđenja, nadgledaju put kojim će, svako se nada, da ugledaju kako dolazi sin, muž ili brat. Nema vesti već čitave tri godine. Jedna dobra starica hvata za ruku poručnika Beržera. Izvalači iz nedra jedan lisnik i iz njega jednu fotografiju. Govori znacima. Vreba svaku crtu lica na oficiru. Kazuje na srpskom: „To je moj sin. Jesi li ga gde sreo? Znaš li šta o njemu?“, pisao je Iv Žuen koji se sa vojskom kretao od Niša ka Prokuplju.

Dragiša M. Stojadinović piše o dočeku iznemoglih, vašljivih i odrpanih vjnika koji posle albanske golgote stižu na Krf, od strane francuskih vojnika

„Nismo bili kadri da izrazimo radost na takvom dočeku, nego smo svi plakali kao deca. Dok je marinska muzika svirala našu himnu, iz hiljade grla frnacuskih vojnika, postrojenih na palubama brodova, prolamalo se „Viv le Serb“ u „Viv le Ero“. Francuzi su se bratimili s našim vojnicima i grlili ih, ne plašeći se zaraze“.

 A u knjizi “Kroz oslobođenu Srbiju”, stoje i sledeći navodi:

“Devet je sati kada stigosmo ispred Pirota. Predstavnici vlasti izašli su nam u susret. Tu su sveštenici sa svojim mantijama i ikonama, rabin sa barjakom na kome je utisnut Salomonov Pečat, deca sa cvećem, devojčice koje imaju u kosi trake u bojama srpske nacionalne zastave. Predstavnici vojske poklanjaju našem pukovniku jedan divan ćilim. Pukovnik na konju stavlja ga preko svojih kolena kao pokrivač.

Oduševljenje je na vrhuncu.. doček veoma srdačan. Celokupno stanovništvo je na ulicama. U prolazu dobijamo cveće, čarape, peškire, a o vratovima naših konja vešaju ogromne vence raznobojnog cveća”.