NEKI LJUDI jednostavno to rade: postoje da bi osećali, trepere kao rezonantne viljuške i prosto prihvataju emocije koje emitujem negde, pojačavajući im intenzitet, boju i miris i vraćaju ih pogadjajući direktno u čelo…otvaraju sve fioke izvlačeći suštinu i na kraju me nateraju da, po ko zna koji put, podignem izgrebani poklopac meni i danas zlatne, savršeno kockaste kutije u kojoj su slike mog detinjstva i fragmenti nekih života isprepletanih sa mojim, života bez kojih nikada ne bih bila ono što jesam….

Bog bi ga lepi znao zašto, tek moji su iz nekog razloga obooožavali fotografisanje. I poziranje. Ja nisam. Nikada. I dan danas, kako se neko do’vati aparata i reši da škljoca i da kaže ono „ptičica!“ ja mu iskovem sve po familiji, i ooobavezno kad mi kažu „nasmej se malo“ dobijem facijalni grč k’o da sam čiStačica vremenske prognoze javnog servisa il’ klon rahmetli MJ-a, overdoziran botoksom, il’, sad sam se setila, opis prirodnosti mog osmeha tu je najpribližniji, onaj što ga glumio pa mu jeb’o kevu Džek Nikolson u „Betmenu“…Džoker beše? E, taj.

Jedini način da ja zabljesnem ovaj svet svojim nadasve šarmantnim, da ne preteram, andjeoskim osmehom, sanjivim pogledom i zaslepim okolinu svojom nestvarnom lepotom je da me, s’ oproštenjem, u’vate ’nako na prirodno, iznenada. Takoreći zaskoče. Paparazzi. Mučki nenadano. Sve drugo daje rezultat koji u sebi sadrži mešavinu osmeha majmunčeta kome na grani trebe vaške i izraza lica nekog  kog su upravo zatekli da vadi sline iz nosa i pravi kuglice od njih.

A inače sam najlepija, nije problem, samo mrzim da poziram.

Prva pozerska slika kojom su me častili „dogadjala“ se u dvorištu pored neke voćke. Nisam imala ni mesec dana. Slika crno-bela, malečka, jedva da se vidim, mogli bilo šta da poture, i mačku i majmunče i plišanog Vini Pu-a, ne bi se primetila razlika. Ja povijena k’o vekna belog ’leba. Za tu priliku angažovan je kao držač vekne moj brat od strica, divnog dečačkog osmeha, bez pola prednjih zuba, kojemu ja ovom prilikom čestitam i zahvaljujem što me i on nije ispuštao na glavu. Obaška.

I samo tu ne zaurlavam i mrštim se. A možda i zaurlavam, al’ se ne čuje. I ne vidi.

Sve ostale slike iz mog detinjstva postoje isključivo da bi izazivale salve smeha mojih mi dragih prijatelja i familije, uz povike: „Vidi baaaksuuuzaaaaa!!!“ „Kukuuu, na šta si ličilaaa!“ „A što se dernjaš k’o da te kolju?“ i povremeno :“Buuuahahahaha!!!!“

Ovom  prilikom izdvajam:

1. Šapke koja drži ruke preko lica (obavezna poza) i pobegla medju nečije čaršafe koji su se neoprezno našli na žici izmedju zgrada, slini i urla, na nozi samo jedna papuča jer je drugu izgubila bežeći od progonitelja, na glavi palmica na otoku kose, mašna helikopterka nestala u akciji…da ih pitaš koj su me moj jurili i traumirali ne bi umeli da odgovore, al’ su me vala slikali!

2. Šapke pišti kao svračak u rukama majke roditeljke, plava, tragično žgoljava i ošišana „na šerpu“, izraz lica kao da nosi glavnu rolu u filmu „Vrisak“ bilo koji deo, upravo utekla iz kandži Deda Mraza, što se moglo videti i po nakazi od jelke s moje desne, i po svečanoj garderobi majke roditeljke s moje leve strane. A da, iza njenog skuta virela je ona ista koza od moje sestre koja me jeste ispuštala na glavu kad sam bila mala, na šta sam joj ja uzvratila nedavnim osvetoljubivim tagovanjem njene kompromitujuće fotke sa djozlama i protezom, jerbo joj je to atak na sujetu čija je količina dostojna nekog potomka Luja XIV.

Ostale iz editorijala „Šapke – sezone 1970.- ’80.” uglavnom se svode na sledeće: namćor čuči pored kapije i seva pogledom plaćenog ubice ispod šiški koje vuku na princ Valijant serijal uz blagu naznaku Brus Li mode; namćoru se vide ledja, da ne kažem okrenula dupe fotoaparatu;
Šapke The Mučena drži ’aljinicu s po dva prsta sa svake strane, u lepezu da se lepo vidi, baš kako joj je majka neposredno pre toga naredila metodom „namesti se lepo da ti ne bi koske polomila sad!“, gledajući u objektiv uz osmeh dekapitovane žabe….I tako je to mučenje trajalo sve dok se neko nije setio da je jedini način da je smire i na’vataju da se slika da je uvek neko drži.

A zatim kreće serijal slika na kojima jadno dete (mene) uvek neko steže u krilu uz sladak osmeh, da se ne izmigolji i pobegne dok onaj ko je zadužen da ovekoveči trenutak ne škljocne već jednom jebeni fotoaparat. Nakon čega su svi znojavi od otimanja i cimanja i „sedibremirnopizdamumaterina“ povika k’o Holifild posle druge runde.

A onda sledi otkrovenje: ne sećam se stvarno ko se prvi dosetio i dao mi flašu. Pivsku. Keks i mleko bili unutra, doduše, al’ meni bitno bilo da je flaša. I prva moja fotografija na kojoj se ne džilitam i poootpuno smireno pratim akciju je baš ova:

Valjda su mi zato i danas najbrojnije i nekako najprirodnije slike baš one gde je u prvom planu odgovarajuća rekvizita – flaša – čaša, nije važno…

*O meni omiljenim fotografijama mojih roditelja, tetaka, ujaka, braće i sestara ću drugom prilikom, raspisala sam se. ?