U Pompeji, rimskom gradu-muzeju, sa jedinstvenom istorijom, nikada nisam bila iako mi je to životna želja. Pompeja mi se nije otkrila kroz vodiča, ni kroz precizno objašnjene ploče kraj znamenitosti. Došla je kroz tišinu – kroz ćerkine fotografije kamenih ploča širokih kao čitav kolovoz, kroz izdignute trotoare što svedoče o vremenu kada je voda tekla ulicama, a pešaci hodali suvim nogama. Kroz ostatka, amfiteatra, palata i skormnih kuća, termi, kupatila… Gledajući te slike, osetila sam nešto čudno — kao da me taj grad posmatra.

Pompeja je čudna lekcija: o snovima i svakodnevnici, o vremenu koje nije otišlo već se zaledilo, čekajući nekoga da ga ponovo pročita.

Ulazak u grad

Kažu da je Pompeja otkrivena slučajno. Jedna od priča koje pamtim iz davno pročitanih knjiga kaže da je neki čovek kopao bunar. Voda mu nije izbijala, pa je kopao dublje i dublje, dok nije doslovno upao u prošlost. Nije znao da će kroz zemlju iskopati ceo grad. Danas znamo da je deo Pompeje otkriven još u 16. veku, ali su pravi radovi započeti tek u 18. veku, kada je Evropa počela da shvata koliku riznicu čuva ispod vulkanskog pepela, te da proučavaći ovaj dugi niz vekova zacementairanih lavom i pepelom, širi saznanja o životu u starom Rimu i o Rmljanima.

Ispod sloja pepela starog skoro 2000 godina sačuvan je život – ne samo predmeti, nego i misli, pokreti, nade. Čitav jedan dan, pre nego što je život stao.

Ulice kao svedoci

Na fotografiji koju mi ćerka šalje vidi se dugačka kamena ulica. Ploče su široke i istrošene. Hodam tom slikom u mislima i osećam kako odjekuju stari koraci – sandale trgovaca, kola koja su ostavljala duboke brazde, deca koja trče i igraju se.

Trotoari su izdignuti, kao kod nas kad padne velika kiša. Infrastruktura Pompeje bila je napredna: ulice sa drenažom, javna kupatila,terme, forum, fontane, čak i grafiti na zidovima. Neki su samo imena, neki ljubavne poruke, a neki satire na račun političara — sve isto kao danas. Ta šaranja po zidovima su me nasmejala. Deca i mladi su ostavljali svoj trag, svoju poruku vremenu, kao da su znali da će ih neko jednog dana pronaći.

Bogati i siromašni

Na fotografijama se jasno vide klasne razlike, kojih je bilo kao i danas, po kućama i palatama. Kontrast. Mi i danas živimo Rim. S jedne strane bogtstvo, luksuz, legije, galije (brodovi), i razvrat, s druge sirmoaštvo i nezadovolni podanici.

Ipak, procene su da je u vreme kada je grad zatrpao vulkan, blo samo 20000 stanovnika, lako za kontrolisanje. Da je grad imao pijacu i pristanište i da je, zapravo, bio neka vrsta banje, izletište za gospodu iz Rima.

Iskopavanje grada iznad koga trenutno Vezuv deluje kao mirna planina, i “posmtra” ljude i žene i farmerkama, trenericima i uskim ženskim pantalonama, još nije završeno, pa je moguće da krije još tajne.

Nažalost, na fotografijama koje sam dobila, nema gipsanih figura na podu, napravljenih na osnovu položaja tela Pompejanaca, koji su umirali polako, od gladi, a koji nisu uspeli da pobegnu iz grada, kao i umetnička dela jer su davno sklonjenja. Tek po neki fragment zidnog slikarstva.

Trgovi, snovi i svakodnevica

Zamišljam njihove trgove. Ne kao grandiozne forume iz filmova, već kao mesta na kojima se sedelo, razgovaralo, gledale predstave, trgovalo. Tu se sanjalo. Tu su žene tražile cipele, mladi momci proučavali filozofiju, a stari se nadali još jednoj žetvi.

Pompeja je bila živ grad. Bila je puna umetnosti, ali i telesnosti; puna religije, ali i svakodnevne brige. Bila je puna života — i zato je njena smrt bila tako tiha i strašna.

Ona poslednja noć

Dan kada je erupcija počela, nebo je najpre pocrnelo, kažu zapisi Plinija Mlađeg. Zemlja se tresla, ali niko nije znao šta to tačno znači. Danima u gradu nešto nije bilo u redu. Voda je prestajala da teče iz česama, dok skroz nije presušila, a čuo se i neki podmukli šum iz dubine tla. Nažalost, niko nije prepoznao znakove i nadolazeću katastrofu. Dolazili su stručnjaci iz Rima da poprave vodovod po kome se i dan-danas oni grade, ali njihova tumačenja bila su pogrešna. Kada je Vezuv konačno pukao, pepeo i gasovi su spustili zavesu nad Pompejom.

Pompejci su bežali dok su mogli. Neki su ostali zarobljeni. Tela su pronađena u kućama, u podrumima, na ulicama. Postoje teorije da su se, u očaju, ljudi po kućama jeli međusobno kada je ponestalo hrane – ali i to govori koliko su pokušavali da prežive. Ostavili su nam svoje poslednje trenutke, zabeležene ne mastilom, nego oblikom tela u vulkanskom otisku.

Žene Pompeje

Zamišljam žene tog vremena. Ne kao polugole figure iz filmova, već kao žene koje su bile majke, domaćice, trgovkinje, pesnikinje, prosjakinje. Nosile su duge tunike, pokrivene maramama ili plaštevima, sa nakitom u kosi i mirisima na koži. Sanjale su o deci, o miru, o putovanjima. Gledale su isti Mesec i isto Sunce i nebo kao i mi danas, ali kada bismo pozvali fantastiku u pomoć i te Pompejanke vratili na iste ulice kojima danas šetaju turistkinje, verujem da bi se filmskom brzinom vratile u svoj usnuli svet.

Pompeja danas

Danas je Pompeja otvorena, ranjiva, tiha. Ali svaka njena pukotina priča. Nije to grad ruševina — to je grad sećanja. Grad koji diše kroz korake turista, dok se stoji tamo gde je nekad neko čekao voljenu osobu da se vrati iz Rima, ili neko dete po prvi put prohodalo.

Pompeja nije priča o smrti. To je priča o životu — o ljudima koji su želeli, voleli, grešili, planirali… baš kao i mi danas.

I zato, kada gledam u fotografije moje ćerke, osetim da smo deo istog sveta. Samo što su oni ostali tamo, a mi još uvek hodamo — ali po istim pločama.

Grad koji Ne Ćuti

Pompeja nas ne fascinira samo raskošnim mozaicima, freskama i amfiteatrom. Njena tišina, zapravo, najviše govori. U spoju kulture, svakodnevice i detalja koji podsećaju na stilove iz drugih epoha, Pompeja postaje ne samo antički grad – već živa metafora trajanja i pamćenja.