Trenuci provedeni u društvu prijatelja uvek su imali posebnu vrednost. Trenuci u društvu prijatelja koji irom sveta bivaju nagrađeni kao najbolji u oblastima u kojima rade su neprocenjivi. Jedna od takvih prijatelja je i dr Milena Ilišević, koja je u 2019. godini ponela titulu najboljeg profesora Univerziteta Zapadni Sidnej.  Njen dolazak u Leskovac bio je idealna prilika da je bliže predstavimo naim čitaocima. Suprotno nekim pravilima, razgovor smo vodili kao i obično, bez persiranja – drugarski.

Kao gimnazijalka dobitnica si nagrade za poeziju koja je donela drugu, veću nagradu.

Možda neki od nas ne mogu da žive na tlu koje nas je iznedrilo i možda seobe, iz različitih razloga, i jesu jedina konstanta u srpskoj istoriji, ali niko nam ne može zabraniti da svoj zavičaj ponesemo u srcu i iz toga, poput nekog modernog Anteja, crpimo svoju snagu

Kad sam bila mlađa, pisala sam poeziju i to je ono po čemu me Leskovčani pamte. Kao gimnazijalka sam 1993. godine dobila nagradu na pesničkom konkursu za srednjoškolce u bivšoj Jugoslaviji i to je bio povod da leskovačka Gimnazija objavi moju knjigu pesama „Duša pred ogledalom i da dobijem Oktobarsku nagradu grada Leskovca. Iako sam kasnije studirala književnost a posle toga se i profesionalno bavila književnom teorijom i kritikom, ta knjiga pesama mi je i danas posebno draga. Nisam nastavila da se pišem poeziju ali sam, baveći se drugim vidovima književnosti, uvek pokušavala da u svoje pisanje unesem pesnički ton. Po tome su i moji eseji i monografije koje sam objavljivala na neki način i prepoznatljivi.

Zagovornik sam teorije da svaki autor, u kome god žanru da stvara, zapravo piše samo jednu knjigu, koja je iz praktičnih razloga podeljena u različite naslove. Svako od nas menja svoj stil tokom stvaralačkog i životnog sazrevanja, ali ono što čini srž našeg umetničkog pristupa ostaje isto, čak i ako promenimo profesiju.

Na Univerzitetu Zapadni Sidnej si profesor engleske gramatike i akademskog pisanja?

U Srbiji sam dugi niz godina radila kao istraživač najpre na Institutu za srpski jezik SANU a zatim i na Institutu za književnost i umetnost. Po preseljenju u Australiju, susrela sam se sa možda najvećim izazovom za svakog pisca: kako se na najbolji način izraziti na jeziku koji nije tvoj. S obzirom na to da sam se na petom kontinentu obrela bez elementarnog znanja engleskog jezika, još uvek u njemu ne osećam ono što Nastasijević zove „maternjom melodijom,”, a bez čega pravog kreativnog stvaranja u književnosti nema. Ne verujem da ću je ikada pronaći u bilo kom jeziku osim onog kojim sam zadojena sa majčinim mlekom. Zato nisam ni pokušavala da se na engleskom jeziku bavim kreativnim pisanjem. Ipak, pronašla sam drugačiji način da negujem svoj poetski izraz. Možda će zvučati čudno, ali u radu sa studentima na Univerzitetu Zapadni Sidnej, kojima predajem englesku gramatiku i akademsko pisanje, koristim pomalo nekonvencionalan, rekla bih interdisciplinarni pristup, koji u sebi sadrži i elemente poetskog. Drago mi je da su moji studenti ali i kolege prepoznali moju strast sa kojom pristupam poslu. Tako sam ove godine dobila godišnju nagradu ovog univerziteta; činjenica da sam ovaj uspeh postigla na stranom jeziku čini me još ponosnijom.

Obrazloženje nagrade univerziteta na kojem radiš je malo specifično.

U obrazloženju nagrade se, između ostalog, kaže da inspirišem i motivišem studente da postignu više od onoga što su mislili da mogu. To možda na najbolji način opisuje moj pedagoški pristup.

U Srbiji smo, nažalost, navikli da i za najosnovnije stvari u živtu moramo da se izborimo. Sa druge strane, ta upornost, u kombinaciji sa srpskim inatom (koji je, zaista, vrlo teško prevesti strancima) i našom balkanskom prisnošću, pomogla mi je da studentima priđem na način na koji nisu navikli.

Ja sam i u svojoj porodici i u školama i fakultetima koje sam u Srbiji pohađala, učena da se drznem da poželim više od proseka. U Australiji sam se susrela sa drugačijim razmišljanjem: đake tapšu po ramenu ako su uspeli da urade „ono što je propisano za njihov uzrast“. Tako ćete videti učitelja koji u izveštaju u predškolskom napiše da učenik zna da broji do deset iako dete zna da broji do sto. Jednostavno, „sto“ ne postoji u kriterijumima za predškolce. Tako je i u kasnijim razredima. Ja to nisam želela da prihvatim pa sam pokušala da svoje studente izazovem da pokušaju nešto više, da istraže svoje granice. I oni su fantastično na to odgovorili.

Stiče se utisak da voliš svoj posao?

Zaista uživam u profesorskom poslu.

Za čitaoce koji te ne poznaju, reći ćemo da imaš sestru bliznakinju, Marinu koja jej takođe doktor nauka.

Moja sestra bliznakinja Marina bila je moj najveći konkurent dok sam pisala poeziju. Ako bih samo ja učestvovala na nekom knjiženom konkursu, ja bih uglavnom dobila prvu nagradu, ali ako bismo učestvovale obe – meni je bilo zagarantovano drugo mesto. Ipak, ona je vrlo rano prestala sa pisanjem poezije i posvetila se nekim drugim interesovanjima. Danas je redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Nišu. Iako smo nas dve i stariji brat studirali u vreme hiperinflacije, sa radošću se sećam studiranja utoliko pre što je u našoj porodici u to vreme bilo vrlo zanimljivo jer smo sve troje izabrali sasvim različite profesije. Eto, posle toliko godina, sestra i ja smo koleginice, doduše na univerzitetima na dva različita kontinenta.

Koliko je teško biti Srpkinja/Srbin daleko od rodnog mesta?

Svako ko kaže da je lako sačuvati nacionalni i kulturni identitet u imigraciji, najblaže rečeno, ne govori istinu. Ovde, pre svega, mislim na Srpčiće koji se u tuđini rađaju i odrastaju. Sa nama koji smo već oformljene ličnosti je lako. Ja sa svuda ponosom ističem da sam, ne iz Leskovca, već iz Velike Biljanice. Drago mi je što sam odrastala na selu i odatle ponela u svet porodične i moralne vrednosti kao i nacionalni ponos koji su deo mog identiteta. Kada je reč o dijaspori, čini mi se da je najvažnije od svega razumeti ko smo i odakle potičemo. Ukoliko to uspemo da usadimo svojoj deci, niko neće moći njima da manipuliše. Međutim, bojim se da poslednjih godina (ili bolje reći – decenija) u Srbiji zaboravljamo ko smo i da gajimo generacije koje gube onaj iskonski kontakt sa svojim nasleđem. Takvi procesi se nikada u istoriji nisu završavali pozitivno. Nažalost, sve što se događa u matici, reflektuje se i na dijasporu. Previše je naših porodica u rasejanju u kojima već prva generacija rođena izvan Srbije ne zna jezik i ne razume tradiciju i običaje. Čak ni posle deset godina provedenih u Australiji ovaj fenomen ne u mem da objasnim a još manje da opravdam. Pojedinci se trude i uključuju decu u rad škola srpskog jezika i folklornih grupa ali bi svemu tome trebalo pristupiti mnogo ozbiljnije, sistematičnije i uz ozbiljnu podršku države.

Veze sa rodnim krajem su još uvek čvrste i rado im se vraćaš?

Pre neki dan sam srela poznanika koji mi je rekao da je tek iz lokalnih medija koji su preneli vest o nagradi iz Sidneja saznao da ne živim u Srbiji. To me je nasmejalo ali me nije iznenadilo jer ja iz Leskovca zapravo nikada nisam otišla. Ovde pre svega mislim na emotivni aspekt.

Sa svim manama koje jug Srbije i Leskovac imaju, ipak jedino ovde dišem punim plućima i uživam u leskovačkom dijalektu koji, čini mi se, sada mnogo „čistije“ govorim nego dok sam ovde živela.

Imam sreću da sa svojom porodicom Leskovac posećujem bar jednom godišnje i da se i dalje družim sa prijateljima sa kojima sam odrastala. To je bogatstvo koje nikada u tuđini ne možete zaraditi. To je izvor na kome punim svoje baterije i to su emocije koje pokušavam da utkam u sve što radim u svojoj novoj domovini. Često se, kada razmišljam o svom zavičaju i dragim ljudima, nažalost, neki od njih nisu više sa nama, setim antičkog mita o Anteju koji je gubio snagu onog trenutka kada bi izgubio kontakt sa tlom sa koga je potekao..

Neko je nekad rekao da „svi veliki ljudi kao i sve velike reke dolaze iz provincije“i traju kao velike pesme. Milena iz Velike Biljanice svoju veliku pesmu ispisuje hiljadama kilometara daleko od rodnog mesta sa čuvenim srpskim inatom u srcu, ponosno ističući ko je i odakle potiče.