Kamene i betonske pločice menjaju vekovima zemljani put do ostataka rimskog grada Justinijana Prima, u narodu poznatiji kao Caričin grad, koji se nalazi 7 kilometara od Lebana i tridesetak od Leskovca.
Put je dugačak 400 metara i širok 2.7. Njime će se sada lakše i bezbednije prelaziti ta kratka, ali strma deonica.
Ona se uređuje u sklopu izgradnje Centra za posetioce, odmah ispod ovog lokaliteta iz perioda rane Vizantije, za šta je iz budžeta Vlade Srbije izdvojeno 194 miliona dinara.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
trebalo je ovoliko godina da se izbetonira 400 metara ?
Preporučujem Vam da pročitate rad prof.dr. Jorgosa Nektarios Loisa u SinigiLogos Journal br.3 jer ćete tamo naći rešenje koje se mnogo bolje vidi kada se izbetonira 400 metara prilaznog puta Caričinom gradu. Ukoliko pročitate i tekst mladog teologa Konstanitna Jovića o Mitropolitu Mihajlu Jovanoviću, možda će biti jasnije da i Lebane kao i Sokobanja mogu postati turistički centar ovog kraja Srbije. Beton se osu[io pa kad krenete njime, od početka do kraja, iščitaće se gore pomenuto i videćete bolje budićnost Lebana i okoline sa kraja tih 400 metara.
Strance treba pozvati da vide ovo što je sačuvano od 6 veka pa do danas, a pre svih treba pozvati one hrišćane kao što su Jermeni, Kopti i Etiopljani jer ih je još carica Teodora podržavala. Ko o tome malo zna neka pročita o monofizitima, medju hrišćanima onog vremena, a današnji verski turizam može baš u Lebanu da donese mnogo novca onima koji se time prvi i kvaliteno pozabave.
Turizam nije čudotvoran. Nema čudotvornu moć. Bilo bi dobro da je ima ali je nema. Koliko god se lebanski političari upinjali i činili sve da Lebančane opčine i u to ubede i uvere ipak u tome nisu uspešni do kraja. Turizam nije zlatna ribica, nema Aladinovu lampu niti je čarobnjak Merlin i ne poseduje tu sposobnost da na volšeban način spasi Lebane. Može da pomogne, da se ima koristi, (pa i velike) ali da presudno utiče na budućnost Lebana i da turizam bude taj koji će kao guske Rim spasiti Lebane nije razborito očekivati. Izvesno je da će turistička ponuda u budućnosti biti bolja kada se putem preko Radana povežu okolne opštine ali verovati da će to biti kraj našim mukama a zatim spas i preporod je ravno verovati u čuda. Ali u šta drugo verovati? Prokleta razboritost je grozna i ne daje nadu. Da li treba verovati svojim očima? To isto nije lako jer se kosi sa onim što se želi videti pa se stvara neverica. Šta se vidi na Čukljeniku, šta na autobuskoj stanici, šta u rekama, šta na ulici, na bilbordu…? Ima mnogo toga. Na Čukljeniku se nešto beli. E, sad’ da li su labudovi ili šatori Age Hasanage teško se raspoznaje. Kamile nisu sigurno. U Jablanici voda teče slalom. Čudno. I čuje se kako žubori. Na aotobuskoj se vidi sve ali se ne vide radovi. Utisak je da su zaboravljeni. Malo dalje je divljina, ali to je normalno. U opštini su zaboravili socijaliste – e, to je čudno i nije prirodno… i t. d. Ipak je bilbord lek. Na njemu se sve vidi. Još ako ne bi da verujemo svojim očima zbog neverice i ako ne bi u društvo sa onom aždajom koja se zove razboritost boljeg leka nemamo.
Dali je normalno da se radi nesto I sutra dan rusi …? Ko to radi jer tu ima beden koji od istoriskog znacaja I nas save arheologe koji se otkopava u toku godine u duzini 176m! Jel se ovde peru pare I ko to uzima radi stazu koja se radi I pole par meseci rusi !!!