Poslednja prodavnica

Prodavnica je sve: kafana, bioskop, dom kulture i informativni centar... Svraćali su u nju putnici da odmore. Dolazile su starice da zamole Mileta da im donese lekove iz grada. To nešto malo omladine je tu pilo posle igranja fudbala. Drvoseče bi došle da se osveže posle teškog rada. Zidari bi častili kada bi se vratili iz pečalbe. Pilo bi se za pokoj duše nekog meštana,

Kada sam 2004. godine krenuo da radim kao nastavnik u školi u Svođu, počeo sam da se interesujem za sela od Kruševice do Crne Trave. Ranije sam samo prolazio kroz ta naselja na putu za Vlasinsko jezero, iako sam znao da familija sa majčine strane potiče iz tih sela, ništa me nije vazivalo, jer su moji preci napustili te krajeve u 19. veku.

U to vreme sam počeo i da se više družim sa mojim školskim drugom Bobanom, koji ima dedinu kuću u Gornjem Orahu u ataru sela Vlasotince, a nekoliko kilometara udaljenu od Svođa. S obzirom da me oduvek zanimala istorija često bih sa meštanima pričao o minulim vremenima. Ponekad bih provodio vikend sa društvom u domaćinstvu koje je osnovao Bobanov deda negde 60-ih godina 20.veka. Mi smo odlazili u selo nekoliko puta godišnje od maja do oktobra. Tada je priroda najlepša jer sve ozeleni. Leti naročito prija danju kupanje u Vlasini, a noću spavanje sa dva ćebeta. U dvorištu su dve kuće, u onoj bližoj putu, živela je baba Rada, a mi smo bili u drugoj, što se ne vidi s asfalta. Poneli bismo iz grada roštilj i gajbu piva. Baba Radi nije smetalo što do kasno u noć galamimo, pravila bi se da nas ne čuje. Srce joj je bilo puno jer joj je došao unuk.

Za ta dva dana obavezno smo išli bar jednom u centar sela, gde su bile dve prodavnice. Oko njih je nekoliko kuća i škola sa 3-4 učenika, koja je naravno bila zatvorena vikendom, a to je u stvari izdvojeno odeljenje osnovne škole u Tegošnici. Uvek smo išli u obe prodavnice, u prvu jer je nju držao Bobanov kum, a u drugu jer je nju držao prijatelj Bobanovog pokojnog oca. Nije nama bilo do piva iz njihovih prodavnica, jer smo doneli gajbu iz Vlasotinca, ali hteli smo da se družimo i ispoštujemo domaćine. Prodavnica Bobanovog kuma je bila veća i ličila je na one što sam viđao u ranom detinjstvu 80-ih. Sećam se kad sam prvi put ušao kao sam se vremeplovom vratio dvadeset godina u prošlost. Jednom mi je kum rekao pošto pišem da nešto zabeležim o njihovom selu i da ne mogu da zamislim šta je nekad bio Gornji Orah.

Prodavnica gazda Mileta je bila manja, ali je izgledala modernije. Preko puta Mile je napravio klupe sa nadstrešnicom u obliku pečurke, a s obzirom da smo boravili kad je vreme bilo lepo i toplo, sedeli bismo tu i uživali u prirodi. Pošto se Mile nije oženio, živeo je sam, a u prodavnici su mu pomagale devojke iz komšiluka koje su bile srednjoškolke. One su o čika Miletu govorile s poštovanjem i zvale su ga duša od čoveka. Tada sam shvatio šta prodavnica znači za jedno malo selo. Mi, koji smo odrasli u varošima i gradovima, uopšte ne cenimo da na 5 minuta od kuće možemo trgovati. U seoskoj prodavnici su se prenosile sve vesti, od toga ko je umro do onog koga je prevarila žena. U gradu bi mi bilo glupo da pijem pivo ispred prodavnice, ali u selu je to jedino javno mesto za druženje. Prodavnica je sve: kafana, bioskop, dom kulture i informativni centar… Svraćali su u nju putnici da odmore. Dolazile su starice da zamole Mileta da im donese lekove iz grada. To nešto malo omladine je tu pilo posle igranja fudbala. Drvoseče bi došle da se osveže posle teškog rada. Zidari bi častili kada bi se vratili iz pečalbe. Pilo bi se za pokoj duše nekog meštana, ali nekad bi neki deda častio jer mu se rodilo unuče negde u belom svetu. Ako se nekom pokvare kola, prvo bi došao u prodavnicu da pita za ponoć. Često bi se nastavilo druženje do duboko u noć, iako je prodavnica zvanično zatvorena. Sve je to je značilo da selo još koliko-toliko živi, da nije zavladao potpuni mrak.

I kada se prestao da radim u vlasotinačkim seoskim školama, i dalje sam povremeno odlazio sa Bobanom u Gornji Orah, mislim, poslednji put 2012. godine. Prestao sam da odlazim jer porodične obaveze su postale važnije. Ali, Bobana bih uvek pitao šta ima u Gornjem Orahu. Nažalost, samo mi je govorio loše vesti. Umrla je njegova baba Rada, žena mučenica, koja je ostala bez muža kada joj je bilo 30-ak godina i bez sina sa 50-ak godina života. Svi su se čudili kako je poživela 70 i nešto godina. Pričao bi mi ko se odselio, ko je oboleo i tome slično. Prosto mi tužno i da pitam, jer znam da ništa lepo ne mogu da čujem.

Kad sam prošle godine išao na Vlasinsko jezero, videh da je prodavnica Bobanovog kuma zatvorena. Kumove ćerke otišle u svet, pa i on je zatvorio dućan. One devojke što su radile kod Mileta udale se negde u Požarevcu, a novih nema da ih zamene, nema omladine. Mile je povredio nogu i jedva je hodao, ali reče da će i on zatvoriti prodavnicu, pa otići u pačalbu, jer ne može da zaradi ni za državu.

„Civilizacija se završava u Boljaru i sve do Bugarske piši propalo, od nas je i Bog digao ruke“, objasnio je u jednoj rečenici stanje vlasnik prodavnice. https://jugmedia.rs/tragom-ugasenih-ognjista-put-nikad-bolji-a-ljudi-nikad-manje/

Pošto Mileta nisam pitao da li hoće da mu napišem ime, nisam ga ni imenovao u reportaži. Kada sam ga prošlog septembra sreo na pijaci u Vlasotincu, uopšte nije bio raspoložan za priču. Htedoh da ga pitam da li je video članak na Jugmediji, ali on reče samo da se oseća dobro i uđe u kola. To nije bio više onaj čovek koji je nekad voleo razgovor.

Letos sam ponovo prošao kolima i vidim – ne radi Miletova prodavnica. Pitam posle Bobana za Mileta, a on mi reče da je umro prošle jeseni. Ponovo je pao, ali ovog puta nije imao ko da mu pomogne, valjda ga izdalo srce. Ne verujem da je doživeo 60 godina. I tako je selo ostalo bez poslednje prodavnice. Postoji još samo škola sa jednim učenikom. Nema više gde putnik da svrati. Sve je pusto bez obzira na doba dana i na godišnje doba.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

3 komentara

  • Koliko je to jedna istinska tragedija da smo napustili nasa sela zauvek i to ne samo iza Crne Trave nego posvuda u Srbiji.Platicemo i vec placamo tu glupost,a da cemo jednog dana nestati kao narod i to se moze jasno videti.Od jedne nekad agrarne zemlje sa puno postovanih i radnih domacina sa kucama prepunim dece do ovog danas kada smo postali slugenjare za bedni minimalac.

  • Iako se ne slažem sa tim da su neke slične priče toliko loše, čak ih smatram odličnim, slažem se da je ova, zaista, izuzetna.

  • Nisam nikad isao tim putem prema Vlasinskom jezeru,jer se autoputem brzo stigne do Hana a posle preko Surdulice ne treba mnogo.Strasno je sto su ela na jugu opustela,drzava nema nacina posle decenije zapustenosti da vrati ljude u ta sela,to je ocigledno.

vaš komentar