Pre 135 godina Živojina Mišića oduševilo vlasotinačko vino

Slavni dani vlasotinačkog vina, nažalost, odavno su prošli, pa danas mlađim generacijama zvuči neverovatno da su ikad i postojali. Jedan od najstarijih zapisa o kvalitetu vlasotinačkog vina zabeležio je proslavljeni srpski vojskovođa 1885. godine Živojin Mišić, kroz spisak darodavaca za potrebe vosjke i bolnice u vreme kada je ovaj legendarni vojskovođa proveo u Vlasotincu, a potom u Leskovcu

Živojin Mišić (1855-1921) ostavio je dragocenu knjigu memoara “Moje uspomene”, u kojoj je opisao svoj život i burne istorijske događaje na prelazu iz 19. u 20. vek. Njegova vojna karijera je trajala od početka Srpsko-turskog rata (1876) pa sve do kraja Prvog svetskog rata (1918).

Dakle, Mišić je sa prekidima preko četiri decenije služio srpskom narodu i državi. Brojni su vojni uspesi ovog vojkovođe, a najpoznatija je pobeda u Kolubarskoj bici (1914), koja se i danas izučava na vojnim školama širom sveta.

Na ratištima širom Balkanskog poluostrva Živojin Mišić je posetio mnoga mesta, pa između ostalih i Vlasotince. To je bilo u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine kada je mladi pešadijski poručnik Mišić bio komandir 1. čete 1. bataljona u 5. puku Drinske divizije. U istom ratu učestvovali su i srpski književnici Branislav Nušić i Laza Lazarević, i to prvi kao kaplar, a drugi kao vojni lekar. Taj rat je bio ishitrena reakcija kralja Milana Obrenovića na ujedinjenje Bugarske. Narod i vojska nisu ni bili pripremljeni za tu avanturu mladog kralja pa je poraz bio neminovan. Srpsko-bugarski rat trajao je dve nedelje, od 2. do 16. novembra 1885. godine, ali je praktično bio rešen u četiri dana, tokom bitke kod Slivnice (5–8. novembar), gradića u blizini Sofije.

Posle poraza kod Slivnice Bugari su na kratko zauzeli i Pirot. I samo brza diplomatska intervencija Austro-Ugarske i Rusije spasila je Srbiju od gubitka teritorije. Pregovori o primirju počeli su 16. novembra 1885. godine, a 17. februara 1886.g. potpisan je u Bukureštu mir i sutradan je Srbija započela demobilizaciju.

O atmosferi tokom rata pisao je Živojin Mišić u memoarima “Moje uspomene” u poglavlju “Srpsko-bugarski rat 1885. Godine”, gde između ostalog pominje i nekoliko puta Vlasotince. Najpre u okviru epizode o vojniku Živojinu Paunoviću iz Struganika, koji je sve zadivio svojom hrabrošću. Ovim rečima Mišić opisuje smrt srpskog junaka: Docnije u toku primirja Paunović se razbolio od zapaljenja pluća i, pored sve brige lekara, umro je u Vlasotinačkoj bolnici. Tu je i sahranjen. Na jedan dan pred njegovu smrt poslao sam mu po njegovom vodniku, novu medalju za hrabrost u zamenu za onu komandanta divizije. Na njegovu sahranu uputio sam ceo vod sa vodnikom. Zatekli su Živojina mrtvog sa stisnutom desnicom, u kojoj je držao dobijeno odličje. Bolničar im je ispričao da je Paunović izjavio želju da ga shrane sa tom medaljom u ruci. Tako je i učinjeno”.(„Moje uspomena„, Ž. Mišić, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1969. str. 130)

Kao što se vidi Vlasotince je bilo pošteđeno ratnih razaranja, a u varoši je bila vojna bolnica i groblje gde su sahranjivani srpski rodoljubi. Neposredno posle primirja Mišić je bio zadužen da spreči iznenadne upade Bugara na srpsku teritoriju. Tek posle potpisanog mira u Bukureštu 17. februara 1886.godine, Mišić se, sa vojskom, povlači iz Pirota i dolazi u Vlasotince:

Puk se docnije nastanio u Vlasotincima, maloj vrlo simpatičnoj varoši, u kojoj smo, pored ostalog, imali i dosta odličnog vina. Tamo je, sa svojim dobrovoljcima, stigao i čuveni junak Kole Rašić (niški vojvoda iz Srpsko-turskog rata).

U ovoj prijatnoj varoši najomiljenija muzika beše veliki bubanj, koji Vlasotinčani zovu goč. Lupanje goča za nas oficire beše znak za zbor u dotičnoj kafanici. Stanovnici neobično ljubazni i gostoprimljivi ljudi. Neko suvo meso prženo na žaru i kajmak behu im najomiljenije meze. Sem smotri po četama nedeljno jedanput, ništa se drugo nije radilo. Samo se veselilo i pilo. Verujem da se u redovnim prilikama za čitavih pet godina nije više pilo konjaka nego za ono nekoliko dana bavljenja 5. puka u Vlasotincima… Iz Vlasotinca puk se premestio u Leskovac… Još dok smo bili u Vlasotincima, učinjeni su predlozi za unapređenje i odlikovanja. (navedeno delo, str. 144)

Živojin Mišić je u Vlasotincu saznao da je imenovan za zasluge u ratu, a u  “Srpskim novinama” od 4. mart 1886. godine možemo pročitati njegovo ime među odlikovanima za hrabrost Takovskim krstom V stepena sa mačevima.

Zanimljivo je napomenuti da u istim novinama, samo dva meseca ranije, postoji spisak vlasotinačkih darodavaca. U to vreme bio je običaj da se u štampi kao znak “javne blagodarnosti” objave donacije građana.

U “Srpskim novinama” od 8. januara 1886. g. postoji spisak Vlasotinčana koji su poklonili vino pododboru društva “Crvenog krsta” za ranjenike u vlasotinačkoj bolnici. Pored imena napisana je količina vina u litrima.

Najveće količine su poklonili najbogatiji Gavrilo Popović (120 l) i Kosta Mumdžija (75 l). Ostali su davali i nekoliko puta manje, ali u ratnim uslovima svaka pomoć je dragocena. Imena darodavaca su data u originalu čak i kada su očigledni propusti, npr. piše Vasčić umesto Valčić, Karcović umesto Karuović, Krajčanić umesto Krajinčanić i slično. Spisak je sačinila kancelarija Drinske aktivne divizije, čiji pisar verovatno nije bio Vlasotinčanin, pa ne čudi ako je pogrešno zapisano: Dmitar Stojanović, Dimitrije Stanković, Mladen Stanković, Kosta Jovičić, Tasa Kocić, Miloš Vidosavljević, Mica Marković, Stevan Miljković, Stamenko Vasčić, Stanko Dinčić, Đoka F. Karcović, Čavlin Minić, Stanko Jovančić, Džona Vasčić, Gmitar Popović, Ica Krajčanić, Kosta Krajčanić, Stojan Katić, Zdravko Đokić, Ranđel Vasčić, Gavrilo Crlatović, Todor F. Pešić, Stevan F. Pešić, Ilija Džinić, Jovan Milošević, Panta Mitić, Mita Prokić, Stoiljković (bez imena), Rista Ćelić, Niča Stojanović, Jovan Mladenović, Hadži-Petkovica (bez imena), Vasiljko Grčki, Stevan Crnotravski, Džona Vučić, Ranđel Đokić, Grigorija Stojanović, Mita Stanković i Todor Krajčanić. Na kraju su navedene dve gospođe Stanka Živković i Agna Popović, koje su „dale po 6 rifi platna za pokrov umrlih vojnika„.

Očigledno da je Živojin Mišić dobro upamtio kako sam kaže “vlasotinačko veselje”. Nama ostaje samo da nagađamo da li bi Vlasotince ušlo u knjigu “Moje uspomene” da nije bilo “odličnog vina”.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar