Bio je sunčan, vetroviti i hladan dan kada smo iz Leskovca, malo novim, malo starim auto-putom, krenuli za varoš Predejane, ono koje sam u sećanju prizivala od pre tridestak godina, iako sam nekoliko puta u međuvremenu protrčala kroz nejga, bez osvrtanja. Ali, ono što sam tamo zatekla, zapanjilo me. Kao da sam ušla u grad duhova.
Krećemo od motela „Predejane“, pravo na mural oca novijeg datuma ovog mesta i levo, pa pravo u Predejane. U glavnu ulicu.
Predejane ima i zdravstvenu ambulantu
Prazna. Tek po koji majstor kljucka čekićem, po koji konobar pretrči ulicu ili devojka u farmerkama ide kolovozom umesto trotarom, ne pazeći na automobile jer njih i nema.
„Ta ulica je, zapravo, spomenik životu pre Drugog svetskog rata i negde do pedesetih godina prošloga veka, to je jedan muzej koga niko ne održava. Sve oteto je prokleto, pa tako će se, izgleda i završiti“, priča još na početku ulice meštatin Predejana.
Drugi objašnjava da nije bilo baš uvek tako jer su nove vlasti oduzete kuće, lokale i radionice održavale do izvesnog vremena, pa digli ruke od njih, ali su u međuvremenu napravljane i dve stambene zgrade.
„Ali to novo je za kratko vreme postalo staro i zapustelo jer ovde se nikada nije izgradila ni jedna fabrika, pa su se ljudi odselili. Vidite li ove nekadašnje stare radnje, davno napuštene. Njihovi potomci više ni ne misle na Predejane. A vidite li ove kuće zidanih sedamdesetih i osamdesetih? Jedan, dva tri, četiri, pet, sve su zapustele, svi su se odselili, objašnjava Dragan Urošević, koji kaže da i sam uskoro odlazi iz Predejana.
„Predejane se poseljačilo, nema posla. Kupio sam kuću u Leskovcu i tamo se selim sa sinovima“, priča i pokazuje na relativno nove i očuvane kuće preko puta, koje bi u Beogradu, na primer, vredelo kao suvo zlato.
Predejane je, kako se još vodi u knjigama, varoš u južnoj Srbiji, u Grdeličkoj klisuri, varoš u kotlini, ispod planine Čemernik, na odličnoj geografskoj poziciji, na putu Beograd – Skoplje, pored kojeg protiče Južna Morava, a u koju se slivaju potoci i rečice.
O Predejanu je nadahnuto pisao Petar S Petrović i pokoljenima ostavio podatke koji su još sveži jer je knjiga napisan pre petnaestak godina.
Pa se tako ovaj uporni istraživač bavi i nastankom imena Predejana. Pretpostavlja da je ime nastalo od neke Jane predilje, a po drugoj priči po hanu, turskom konačištu u kome su karavani zastajali da se odmore. U svakodnevnom govoru se iz reči predahnuti izgubio glas h, pa dolazi do kovanice preda’ni, i otuda Predejane. I danas je Predejane, kojeg su u međuvremenu presekli put i pruga, mesto za predah, u Motelu Atina, ali na to ćemo se vratiti kasnije.
Kroz Predejane je pruga prošla davne 1886.godine, a njena železnička stanica sa zgradom bila je jedno od najlepših mesta. Danas je ona ruina na kojoj je smeće jer ovde vozovi staju po jednom dnveno, a u poslednjih šest meseci nijednom zbog popravke pruge.
I tada su nicale zgrade i mahale, a Predejane status varošice, koje je jedno vreme bilo i opština, dobija 1935.godine. Tog momenta u njemu živi 400 stanovnika. Razvijaju se gospodski maniri koji su se u pojedinim kućama zadržali do današnjih dana.
Idući glavnom ulicom, u oči mi padaju dve starinske obnovljene kuće, jedini ukras te glavne ulice, dugačke pola kilometra.
“Predejane je posatalo malo selo”
U dvorište jedne od njih bojažljivo ulazimo, iako nas vodič ubeđuje da ćemo zateći “ljubaznog operskog pevača Mišula”.
Zatičemo Miomira Tasića, koga Predejančani zovu Mišula. Prekida doručak u nudi nas kafom koju odbijamo. U penziji je. Specijalista je kardilogije ali taj posao u Skoplju radio je samo 10 godina jer je postao profesionalni operski pevač.
Živi bez interneta, kompjutera, nema automobil ni televizor. “Imam golubove i samog sebe”, veli.
“Penziju sam dočekao kao član skopske opera, a često sam gostovao u beogradskoj i imam tamo još prijatelja”, priča čovek koji je talenat nasledio od pokojnog oca intelektualca.
Kuću koju je obnovio, podigao je njegov deda po ocu Bratislav Ristić poreklom iz Crne Trave. Pored ove prostrane, nalazi se stara dvospratnica, oronula i sklona padu, kakve jesu mnoge kuće u centralnoj ulici.
„Deda je držao kafanu baš u toj zgradi, pod zakup, u kojoj se lepo jelo i gde se okupljao krem sa juga Srbije“, priča.
Predejane ima vodovod i kanalizaciju, ali su obe mreže stare i devastirane, pa se, kažu Predejančani, svakog dana po nešto krpi i kopa.
„Predejane je ne samo ličilo na varoš gledano s urbanističkog aspekta, već i po mentalitetu stanovnika, po ponašanju, po relacijama. Ovo je bila varošica, u stvari. Međutim, sva ta stara garda, domaćini, esnafi, sve je to umrlo. Došli su ljudi sa strane, kojima je Predejane i nejgov građanski život ništa nije značio. Uneli su nešto svoje, provincijalno, u onom vulgarnom smislu. Na primer, porodica mog dede nije prihvatila novi model ponašanja“, priča i podseća da je nekada Predejane bilo ekonomski jače od Vlasotinca i Grdelice.
Iako je šest naslednika ove kuće, od koje ne odvajamo pogled, Miomir Tasić je, ne razmišljajući kome će šta pripasti, svu svoju ušteđevinu uložio u njenu obnovu, kako bi joj vratio stari sjaj.
„Tokom leta mi u ovom dvorištu organizijemo male svetkovine s prasem na ražnju ili jagnjem, ručkovi i posela i to sa nekoliko kuća čije stanonike poznajem“, objašnjava.
Nekada se u Predejanu s nestrpljenjem čekala slava Predejana i crkve – Gorešnjak, veliki praznik za koji su devojke i žene šile nove haljine a muškarci odela, a sada se sve svelo, pričaju, na ringišiple i streljane, nema trubača i harmonikaša kao ni kola.
Doduše, ovde ni nema mesta za društveni život mladih. Sve se svelo na tri kafića i jednu kockarnicu i na tri prodavnice, a od Doma kulture postala je, bukvalno, ruševina, dok je škola u dobrom stanju.
A nekada je ovde bilo 12 kafana, bilo je krojača, ćurčija, mesara, kovača i to čak troje, bilo je kolara, obućara, o čemu svedoče izbledele table na proplaim zanatskim radnjama.
„Sada je ovde tuga božja“, zaključuje Mišula
Ne misli tako samo stara garda, već i njihovi unuci, koji, su, doduše, daleko stidljiviji, pa hoće da pričaju, a neće da se slikaju.
„Moji su imali sreću pa oboje su u stalnom radnom odnosu u motelu iznad. Tako su nekako uspeli da isfinansiraju sestrinu fakultetsku diplomu i ona sada radi u Beogradu. Ja studiram u Nišu i čim zavšim bežim odavde. A roditelji kažu da će za nama. Šteta, pogledajte kuću, pokazuje mladi čovek na uređenu dvospratnicu pored reke na čijim terasama još cvetaju muškatle.
Malo lepša slika Predejana kad se krene uzbrdo, do periferije. Jer, tamo se mogu videti nove kuće i ljudi i deca u dvorištima, a ubedljivo najlepši deo Predejana je crkva, odnosno, Hram Svetog Arhangela Gavrila, sa grobljem pored, nažalost. Ovde se nije štedelo, sloga je vladala, a najveću zaslugu, kažu nam pred crkvom, za njenu obnovu ima Dragan Pavlović Pelagija.
„Predejane je bila vazdušna banja. Pre Drugog rata ovde su dolazili grofovi iz Poljske na odmor. Sada se sve to zaboravilo“.
U Predejanu, pored kojeg sada prolazi novi autoput i zbog čega se Predejančani žale jer im je doneo velike poplave, je jedan parkić pored železničke stanice i dva skromna tobogana za decu, sa spomenikom palima u Drugom ratu, a drugi, takođe skromni tobogan je u crkvenom kompleksu.
Predjane je ostalo i bez lokalnog fudbalskog kluba pre nekoliko godina.
Vraćamo se istim putem, kratkim, od 500 metara. I tamo gde se skreće za motel Predejane, veliki mural Dragana Pavlovića Pelagije, siromašnog mladića koji je otišao u Rusiju, zaradio novac u vratio se u svoje Predejane da otkupi motel u propadanju i od njega napravi jedan od najlepših motela i odmarališta duž auto-puta od Beograda do granice sa Makedonijom.
Uspeo je u tome i Predejane ga je slavilo, ali ga je pokosila korona. Na sreću, posao je nastavila njegova kći, koja se udala u Predejane i ona sada ima tri kćeri. Poluruskinja je svoju sudbinu vezala za Predjane, odnosno, za motel „Predejane“, koji kao da živi u nekom drugom vremenu od 300 metara niže učmalog Predejana.
Inače, Predejane čak i po broju stanovnika nikada nije moglo dobiti status varoši jer je manje od nekoliko leskovačkih sela.
Premera radi, 1991. godine na popisu je imalo 1.434 i to je najveći broj u njegovoj istoriji. Već 2002. godine brojalo je 1.222, a 2011. – 1.088 stanovnika.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Nisam znao za Predejane sve dok jedan lik po raznim chetovima nije pisao o Predejanu i devojci u koju je zaljubljen a cija je majka predejanka. Dosadio je svima sa njom, izgleda da je lepo mesto steta sto je pusto, nadam se da ima i lepih devojaka.
Vala bas, dosadio je pominjanjem tog bozanstva, afrodite i bajne vile.
Umro je Pelagija, život u Predejanu je stao. Ko poslednji krene neka ključ ostavi ispod saksije levo od ulaznih vrata ispod prozora gostinjske sobe. Pozdrav za Acu milicajca uz poruku dobrodošao u Grdelicu
Lep tekst! Samo bih molila autora da ispravi grešku koja se potkrala na više mesta, budući da se motel u Predejanu NE ZOVE motel Atina, već naravno motel Predejane. Ne znam otkud ta ideja, motel Atina je postojao na ulazu u Leskovac.
Hvala što ste ukazali na grešku.
Autor da poradi na gramatici, ako već želi da bude ,,autor“, msm novinar… Dobra tema, moglo je malo pismenije da se napiše. Pozdrav za sve Predejančane!
Predejane su uništili sektaši koji su devastirali sve pa i život meštana.
Citav jug kuburi ne samo Predejane.