Iza lajt motiva „tišina“ i „ovde se ništa ne događa“ večerašnje premijere predstave „Don Bernarde Albe“, po tesktu Federika Garsije Lorke i u režiji Andreja Cvetanovskog, odvijala se drama sedam žena u patrijarhalnoj španskoj provinciji prošloga veka, čije su likove maestralno odigrale glumice Narodnog pozorišta u Leskovcu.

Prvakinja ovog pozorišta Suzana Grujić igrala je Bernardu, majku pet kćeri, najstariju kći Angustiju Maja Janković, Magdalenu Tanja Krčmarik, Ameliju Nataša Pejić, Martirio Mina Cocić i najmlađu Adelu Petra Dimitrijević, dok je uloga služavke Ponsije pripala Radmili Kocevskoj.

Sve su one u ovoj predstavi bile i solo igrači i tim u „ženskoj“ drami, čiji je glavni i nevidljivi junak zapravo, Pepe, verenik tridesetdevetogodišnje Angustine, u koga su zaljubljene i ostale sestre.

Reditelj Cvetanovski je veštom palicom proveo gledaoce kroz dramu porodice posle sahrane Bernardinog muža, i njene odluke, po tadašnjoj tradiciji, da se pokojnik žali osam godina, tokom kojih je ćerkama zabranjeno da izađu iz kuće i skinu crninu.

„Ovde ni vazduh ne može da uđe“ i „igla i konac su za žene, a bič i mač za muškarce“, kaže kćerima Bernarda, koja preuzima ulogu muške glave u kući i bič i ruke, ne sluteći da će na kraju sila i zatvaranje oči pred istinom i uzavrelim strastima svojih kćeri rezultirati tragedijom.

„Ništa se nije dogodilo, tšinaaaaa“, odjekuje na kraju predstave kada se Adela obesi zbog zabranjene ljubavi prema Pepiju, a te reči izgovara Amelija, preuzimajući ulogu od bola skrhane majke.

Više igrom tela nego rečima glumice su dočarale patnju svojih duša – ljubav, sputane strasti, snove i putenost, pri čemu će u jednoj od scena briljarati Mina Cocić i Petra Dimitrijević,  čežnju za spoljnim svetom i u isto vreme strah od od ogovaranja tog sveta.

Poetičnost ovoj drami davala je pažljivo izabrana muzika, prateći radnju na daskama, posebno kada stroga Bernarda, i sama žrtva sredine, ostaje sama, u tišini, onda kada iz njenog tela, uprkos nasleđenim običajima i okovima, izađe radost življenja još mlade žene udovice i majke.

Za junakinje drame kostimograf je izabrao toalete koje nisu odvlačile pažnju, kao ni svedena scena sa sobama zapravo sa kavezima i platnima, korišćenim kao platno za vez, sto za ručavanje, kao kreveti, ali i kao sredstvo za kažnjavanje, dok dim na početku i kraju predstave može imati višestruku simboliku, ponajviše simbol smrti i ono što ona sa sobom nosi.

Sve u svemu za ansambl Narodnog pozorišta Leskovca sa rediteljem na čelu, čista desetka od pisca ovih redova, kome aplauzi publike još odzvanjaju u ušima i pozitivni komentari Leskovčana koji su u tišini pratili predstavu i koji su rekli da su premijeru „Dom Bernarde Albe“ odgledali u dahu.