Trebalo je da ova priča bude samo kratka beleška o onome što sam videla usput. To će uostalom, moje fotografije potvrditi. Međutim, kao što po pravilu u svemu postoji neki dublji smisao, tako, iako rešena da ne pišem mnogo, želim da istražim ispod površine.

Leskovac je poznat po golubovima. Ptice koje se same o sebi brinu, žive tamo gde im se učini pogodnim za njihovo, po pravilu jato. Ono što gotovo svi znamo, postoje zgrade koje su, naselili i koje, uverena sam, nikada neće napustiti.
Ne mali broj tih zgrada, kuća i krovova, što poslovnih, što privatnih, njihov je definitivno dom.

E sad. Mnogim stanarima u “ okupiranim“ zgradama od strane golubova, uopšte nije svejedno. Ptice, kao ptice, ne vode računa ni o čemu, mislim pre svega na higijenu…Samo ispred ulaza jedne poznate poslovne zgrade u centru Leskovca, svakodnevno ćete videti gomile golubijeg izmeta, koji, ako hoćete da uđete, morate s teškom mukom da pokušate da ne ugazite.

Doduše, jednom nedeljno, jedna starija gospođa, angažovana da to radi, redovno riba i čisti taj prostor.

Ali, avaj, čisto ne traje dugo.

Znam, golubovi su ukras mnogih velikih gradova. Na trgovima, u parkovima, svuda gde je dobrih ljudi koji će im dati ponešto od svog zalogaja da i oni pojedu ili će im doneti hranu, neko zrnevlje, poput kukuruza kao što je to učinio Leskovčanin koga sam uspela da fotografišem pre neki dan.

Ovaj gospodin je verovatno kupio kukuruz da bi nahranio golubove u centru grada. I verovatno mu nije prvi put. Moram da priznam da mi se ta slika dopala.

Videla sam brigu, dobrotu i veliko srce ovog čoveka. U malim sitnim postupcima možemo prepoznati upravo to. Ovaj čovek vas neće odbiti, ako mu kažete da ste gladni, podeliće ono što ima u tanjiru sa vama. A iskreno sumnjam, da će isto to, učiniti veliki „dobrotvori“, bogati sponzori čega sve ne. Ako će vam i dati, biće to iz nekog proračunatog sažaljenja koje će, eventualno, nekako naplatiti.

Znam da neki ne vole golubove, da im smetaju, da ih se plaše, naročito kad onako oni pokunje glavu bolesni, valjda iz straha da im ne prenesu neku zarazu. Ja bih ipak, na kraju rekla, neka ih ptice i njih je Bog dao.

A mi, mi razmislimo o onome šta činimo. Naravno, pre toga o tome šta nam se mota po glavi i šta izustimo, gde god.