Selo Crkvica, na pet kilometara od Bojnika, nalazi se na putu koji vodi ka Brestovačkom jezeru i broji nešto manje od 500 stanovnika, i još jedno je od sela u kojima se broj stanovnika smanjuje iz popisa u popis.

U ovom selu, posle godina službovanja u selima Štulalc, Maćedonce, Gornje i Donje Konjuvce, i Đinđuša i Bojniku odakle je i otišao u zasluženu penziju, živi i Radovan Stamenković, potpisniku ovih redova poznatiji kao čika Raca pčelar. Iako troši penzionerske dane, Rade je navikao da bude aktivan pa se na svom imanju bavi i pčelarstvom i to kao jedan od ozbiljnijih pčelara u bojničkoj opštini.

Da bih napisao ovaj tekst, pozvao sam čika Radeta i rekao mu, setivši se jedne njegove priče: Čika Raco, dolazim kod tebe da brojimo pčele,  zakazavši mu tako sastanak na pčelinjaku i ovaj razgovor.

Rade na pčelinjacima u Crkvici i Gornjem Konjuvcu ima više od 90 košnica, a najveća pomoć i podrška u radu sa ovim božanskim bićima mu je supruga Slađana koja sa jednakom ljubavlju i istom strašću kao njen suprug pristupa svim aktivnostima na pčelinjaku.

“Oboje jako volimo pčele i stalno smo aktivni oko njih, čak i u vreme kad na pčelinjaku nema posla mi nađemo neku obavezu da bismo ih obišli. Nekad to bude samo čišćenje korova oko košnica kako bismo sprečili njihov rast pa tako smanjujemo posao koji bi nas čekao kad biljke krenu sa ozbiljnim razvojem na proleće”, priča za Jugmediu gospođa Slađana koja je takođe u penziji, a pre toga radila je u trgovini.

Rade je član i jedan od osnivača bojničkog udruženja pčelara a potpisnik ovih redova sa velikim  zadovoljstvom naglašava  i jedan je od onih koji su uvek spremni da savetom i iskustvom pomognu pčelare početnike. Ne retko Rade početnicima pokloni i neki roj pčela pa spada i u kategoriju omiljenih mentora mlađim pčelarima, a prema njegovim rečima, u dosadašnjem pčelarskom stažu brojka poklonjenih rojeva je prilično velika, na šta je posebno ponosan. Nekadašnji predsednik udruženja bojničkih pčelara uspeo je da okupi više od devedeset ljubitelja ovih radilica, a onda su i uveli redovno druženje, slaveći pčelarsku slavu Krstovdan, 27. oktobra, koji redovno obeležavaju svake godine.

“Pčele su bića kojima treba pažnja i poštovanje – kaže Rade – onoliko koliko mi njih poštujemo tako će i one nama uzvratiti.  Protekla godina spada u red slabijih pčelarskih godina što se tiče prinosa ali, gotovo uvek, ovakve godine dovode i do većeg rojenja pčela pa smo eventualne gubitke zbog manjih količina izvrcanog meda usled kišnog vremena u vreme najveće pčelinje paše, bagrema, nadoknađivali proizvodnjom i prodajom rojeva”, objašnajva Rade.

Ponuđenu rakijicu koju je sam pekao, od šljiva koje uzgaja na nekih četrdesetak ari,  popili smo, po  dogovoru  „brojeći pčele“ koje su  na toplom zimskom suncu uveliko radile neki svoj posao.  Obojica smo se složili da klimatske promene koje se dešavaju imaju puno uticaja na život i razvoj pčelinjih zajednica toliko da je gotovo nemoguće predviđati kakvu ćemo situaciju imati tokom naredne godine. Temperature visoko iznad nule za ovo doba godine gotovo da nisu dozvolile pčelama da prekidaju leglo, pa je već početkom decembra poželjno bilo prihranjivati slabije zajednice a tretmane protiv varoe, možda i najvećeg problema pčelarstva, valjalo je produžiti kako bi se zajednice sačuvale i što spremnije dočekale proleće.

Inače, pored pomenutog šljivika, a ako me neko  pita kakva je bila rakijica reći ću pustorečka, znači najbolja, Rade ima i zasad višanja na površini od jednog hektara, sa oko hiljadu stabala koje obrađuje.

This slideshow requires JavaScript.

Iako nisam planirao da se bavim pčelarstvo, nešto jače od mene  2003.godine odnekud je dovelo roj pčela u moju staru kuću i nastanilo se u praznom prostoru između spratova. Kako je grehota  napustiti pčelu, pozajmio sam košnicu, okovao pod na spratu i smestio je u košnicu. Te godine sam dobio na poklon jedno društvo i kupio još jedno.

Prema Radetovim rečima, posle supruge i njegateško da će neko iz porodice preuzeti pčelinjak pošto je utvrđeno da je sin alergičan na ubod pčele, unuke će ići svojim putem, a ćerka i zet su u Nemačkoj. Na kraju razgovora, usledilo je za mene veliko iznenađenje koje ću sa velikim zadovoljstvom podeliti sa čitaocima Jugmedie.

Naime, Radetova unuka Tina, koja sa roditeljima živi u Nemačkoj, uzoran je sportista i nastupa za rukometni klub Blomberg i što je najbitnije, pustorečki gen koji nosi učinio je to da ona postane golman rukometne reprezentacije Srbije u kategoriji do 17 godina i sa ponosom na grudima nosi grb svoje zemlje.

P.S. (ovde je došla još jedna čašica one rakije, sa željom da  Tinu, makar putem TV ekrana gledamo na nekom Evropskom ili Svetskom prvenstvu u rukometu u seniorskoj kategoriji)

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.