Dve rečenice jedne priče lebde mojim mislima prethodna dva dana: „Tek, desilo se jutro u kome je ona sa Acinim sinom iščezla iz života meštana Ivanja. Aca je i posle toga često odlazio u Beograd jer su još dva njegova srca kucala tamo“.

Čitajući te rečenice shvatio sam da su moji profesori nešto prećutali i nisu mi sve rekli o anatomiji – da svaki čovek ima jedno vidljivo srce bez koga umire telo i nekoliko nevidljivih bez kojih umire duša …

Juče sam dežurao 7h-19h. Večeras ću dežurati 19h-7h. Planirao sam da odvezem auto na tehnički pregled danas pre podne. Nisam imao snage. Nastavio sam da ležim u krevetu osluškujući vetar.

Vetar je u naletima češljao debele krošnje drveća koje su žitelji Dubočice spasili od urbanističkih terorista pre tri godine.

Zašto nisam imao snage?

Pritiskalo me sećanje na jedno oko, jednu lakatnu kost, jednu doručnu kost i gornji članak jednog kažiprsta. Kosti su bile slomljene, a oko teško povređeno. Jadno, malo, nežno oko bilo je udarano metalnom šipkom.

Povrede su nastale u tuči. Povrede su nastale u tuči, u gradu i zemlji u kojoj vladaju kriminal i nasilje, a bezbednosti više nema.

U gradu u kome siledžija šamara doktora na sred ulice pred svedocima, sve to zna gradonačelnik i ćuteći odobrava.  U gradu i zemlji u kojoj umesto politike caruje antipolitika.

U zemlji u kojoj su antipolitičari ubili: politiku, sudstvo, policiju, vojsku, prosvetu, zdravstvo, radnika i seljaka, Srbina i Albanca, decu i odrasle, muškarce i žene.

U zemlji koju su stvorili najbolji, a uništili najgori.

U zemlji u kojoj samo alkoholizam i narkomanija pružaju utehu i nadu.

U zemlji u kojoj Aptiv i Jura predstavljaju jedinu budućnost naše dece.

U zemlji u kojoj se ta budućnost može promeniti samo učlanjenjem u vladajuću stranku.

Povređen je moj prijatelj „X“.

Nas dvojica smo se upoznali i zbližili tokom posete manastiru „Divljane“ u podnožlju Suve planine.

Predstoje mu najmanje četiri ozbiljna operativna zahvata i neizvesna budućnost.

Juče je otpušten iz Očne klinike u Nišu i dovezli su ga roditelji u našu bolnicu da nastavimo lečenje. Uradili smo mu kontrolne snimke i zamenili gipseve.

Gipser Mića i tehničar Mita su sve vreme ćutali, ja sam cedeći iz sebe govorio samo ono što sam morao, samo je tehničar Špaka pokušavao da nas optimističnim komentarima sve ohrabri.

Svaki čovek ima jedno vidljivo srce bez koga umire telo i nekoliko nevidljivih bez kojih umire duša …

Tri nevidljiva srca moga prijatelja kucaju za njega i bore se za njegovu dušu: srce njegove majke, srce njegovog oca i srce njegove male sestre.