Mali sobičak tokom zime greje kada ima drva a uglavnom ih nema u kući bez kupatila, na njegovoj trpezi samo su hleb, krompir i pasulj, a o mesu sanja. Tokom leta jedini prijatelji su mu zmije koje mile po dvroištu, ali i pacovi.

U ovakvim uslovima živi Živko Vasić Džidži iz Gnjilana (72), koji je posle bega sa Kosova 1999.godine, sa suprugom, našao utočište u vikendici rođaka na periferiji sela Strojkovce kod Leskovca. U međuvremenu je ostao i bez životne saputnice, pa sada od samoće, gladi i hladnoće beži u grad kod jednog jedinog prijatelja, da se izjada i ogreje.

Živko Vasić je diplomirani profesor istorije. U Gnjilanu je živeo sa mnogobrojnom porodicom, pisao poeziju koja mu je i danas uteha u usamljeničkim danima, amaterski se bavio glumom, a bio je i dopisnik „Jedinstva“.

Rat je, kao i mnogim njegovim sunarodnicama sa Kosova iz korena promenio život. U Leskovcu nije mogao da nađe posao iako tada u punoj intelektualnoj i fizičkoj formi.

„Rođaka moje supruge ustupila nam je jednu sobu u vikendici u Strojkovcu, pa iako je bila i ostala neuslovna za život, mi smo bili srećni. Živeli smo od pomoći izbeglicima i velike familije, sve u nadi da ćemo i mi ovde naći svoje mesto pod suncem, odnosno, da ćemo dobiti posao, ali nismo“, priča svoju tužnu životnu priču čovek, koji se razboleo boreći sa nemaštinom.

Došao je i dan za penziju, ali kako je imao nepotpuni radni staž, ona je bila minimalna.

„Posle svih nedavnih povećanja, moja penzija je danas 22.000 dinara. I to bi bilo dovoljno da ona ne ode na kredit koji sam podigao supruzi da bi podigao spomenik, da plaćam struju i kupim drva. Kad sve te dažbine platim, ikad iydvojim po 6.000 za lekoveme meni ne ostane skoro ništa za život. Ranije mi je pomagala familja, ali sam sve bonove istrošio. Sada nema ko da mi otvori vrata. Komšijama sam, dok sam bi mlađi, pomagao oko poljoprivrednih i kućnih radova, sada mi svi okreću leđa. Živim kao pustinjak“.

I to nije jedina trenutna nevolja ovog čoveka koji priča tiho i kome povremno sklizna suza niz lice.

Njegove vitrine pune su pesničkih priznanja.

Već godinu dana nije imao novac da plaća kiriju za onu sobicu koju koristi, pa naslednici vikendice najavljuju otkaz.

„Možda zbog duga, a možada i hoće da prodaju vikendicu, kako sam načuo, što je njihovo pravo. Ali ja zaista ne znam gde ću posle, praktično ću ostati na ulici. Plaćao sam po 3.000 dinara kiriju, a u Leskovcu bi to bilo ko zna koliko. I tako sam stojim pred sobom i gledam u ambis“.

Centar za socijalni rad u Leskovcu mu je jednom dao jednokratnu pomoć. Osim toga, tvrdi, od leskovačke lokalne samouprave nije tražio pomoć.

„Čuo sam da grad ima stanove za socijalne slučajeve. Pokušaću da dođen do nadležnih, pisaću molbe, ali sam takođe čuo da ima mnogo slučajeva sličnih mojem. Pokuašću, pa šta mi bog da“, skrušeno povija glavu.

Jedino u čemu se u izbeglištv, u svojoj rođenoj domovini, snašao jeste poezija. Član je nekoliko udruženja književnika, izdao je tri zbirke pesama, a u rukopisu su još dve. „Nema novca za štampanje“, veli i priseća se zlatne značke sredinom devedesetih godina prošloga veka za sveukupan doprinos kulturi, koja se negde zagubila pri bežaniji sa Kosova.

Razgovaramo u kancelariji njegovog prijatelja, za koga Živko Vasić Džidži kaže da mu je jedina moralna ali i finansijska podrška. Gleda u njega sa zahvalnošću, dok prijatelj odmahuje rukom, želeći da taj deo izostavi. Posle pola sata oblači pohaban kaput, stavlja kapu na glavu i žuri, da ne zakasni za autobus.

„Idem u hladnu sobu. Nema više drva, kupio sam bio kubik i po, štedeo, ali izgorelo. Tako, pokrijem se jorganom i čitam knjige ili pišem, no ruke mi se zalede“, priča dok teško pravi nekoliko koraka. Jer ovaj čovek ima nekoliko hroničnih bolesti.

On ne želi da „prosi“ kako kaže. Ipak, na naše insistiranje, ostavlja nam svoj broj mobilnog telefona, koji je bio u modi početkom ovog veka, i svoj tekući račun: 064/4660917; Poštanska štedionica: 200-125404383-15.