Milica Janaćković, udata Savić, živi u Švajcarskoj manje od dve godine, ali je veoma aktivna u udruženju, koje se bavi očuvanjem srpske kulture i povezuje maticu i dijasporu. Ona je profesorka srpskog jezika i književnosti, koja je posle 5 godina neizvesnog posla u Leskovcu, odlučila da potraži sreću u inostranstvu i prihvati poziv momka (sadašnjeg supruga) da napusti Srbiju. Tako se mladi bračni par Savić našao u Švajcarskoj, u kantonu Argau, na nemačkom govornom području, 1600 kilometara daleko od rodnog grada na Veternici.

Ljudi koji se u današnje vreme opredele da proučavaju srpski jezik i književnost sigurno to ne rade zbog novca, jer ima mnogo materijalno isplatljivijih zanimanja. Tako se i naša sagovornica odlučila da studira srpski jezik kako bi bolje upoznala sopstveni narod.

„O tome koliko sam ja veliki rodoljub, bolje priča moj profesionalni poziv. U eri modernih i zvučnih naziva zanimanja, odlučila sam da studiram maternji jezik. U 21. veku rekla bih da nije nimalo u trendu nositi titulu nastavnika. Srpski jezik i književnost sam studirala ne da bih ovladala jezičkim i pravopisnim pravilima, već da bih kroz književno stvaralaštvo bolje shvatila mentalitet svog naroda. Studiranje maternjeg jezika je, za mene, kompleksnija nauka od savladavanja pravila čitanja, pisanja, tumačenja ili prenosa znanja mlađim generacijama. To je čuvanje i negovanje nacionalnog identiteta od strane pojedinca koji želi kvalitetno da bitiše u i za zajednicu“, započinje svoju priču Milica Savić.

Proučavanje književnosti tesno je povezano sa istorijom, što su primetili mnogi među kojima je profesorka sa kojom smo razgovarali.

„Mnogi su smatrali da bi bio prikladnije da sam studirala istoriju, a ja se ne bih složila jer su dokumentovane građe sve sklonije konstrukciji koju političke prilike u određenim trenucima nameću. Tako da onaj koji je bio proglašen atentatorom, kroz par decenija može postati terorista. Možda u književnosti čitamo fikciju, piščevu projekciju, ali duboko u njoj skrivenu socijalnu strukturu, težnje, ideale, ali i uspone i muke jednog naroda. Mnogo učeniji ljudi od mene tvrdili su da se iz romana Dostojevskog više saznaje o ekonomiji Rusije nego li iz stručne literarure tog vremena. Složila bih se da je tako i sa našom književnošću. Koliko god nas naše narodno epsko stvaralaštvo uči da smo slavni, hrabri i otresiti, ume i da nas kritikuje čak i proglasi kukavicama i izdajnicima. A te su nam lekcije zlata vredne. Jer čovek je najčešće onakav kakvim ga načine životne okolnosti. I nebitno da li rođen u Rusiji, Americi, Švajcarskoj ili Srbiji određuju ga društvene i ekonomske prilike“, zapaža naša sagovornica.

Dok je radila u leskovačkim školama, Milica se pokazala kao sposobna profesorka srpskog jezika i književnosti. Nju kao odgovornu osobu pamte ne samo kolege nego i učenici.

„Nakon završene leskovačke Gimnazije, upisala sam i završila osnovne i master studije na Filozovskom fakultetu u Nišu, na departmanu za srpsku i komparativnu književnost. Punih pet godina bila sam nastavnik na zameni i u srednjim i u osnovimim školama na jugu Srbije. Od drugih sam čula kako me hvale, govoreći: „Ona mnoge menja, ali za nju zamene nema“. I priznajem da mi je godilo, jer je višegodišnje učenje i samodricanje davalo rezultate. Često su mi džepovi bili prazni, ali je duša bila puna“, priseća se svog rada u školi „profesorka na određeno vreme“.

Oni koji poznaju Milicu slažu se da je precizna, istrajna i tačna kao švajcarski sat, što јој је pomoglo da se lakše uklopi u Švajcarsku, gde je videla dosta razlika u odnosu na Srbiju, a posebno u školstvu.

„A onda su životne okolnosti dovele do toga da se udam u inostranstvu za momka iz mog rodnog Leskovca. Mnogi su me pitali šta ću kao nastavnik srpskog jezika raditi u zemlji gde je govorno područje nemački jezik. Moram da priznam da sam dugo verovala da ću privoleti sadašnjeg supruga i naterati ga da se vrati u zavičaj. Dok prvi put nisam došla u Švajcarsku i spoznala bezbrižnost uređenog sistema. Mom karakteru i mojim ubeđenjima nije falilo mnogo da se prilagode. Mirne i sređene prilike pružaju čoveku „drugačiji“ pogled na svet. Ovde deca i dalje maštaju da postanu veterinari, lekari, profesori, ali i farmeri. Skoro sam pročitala jedan pilot projekat koji predlaže da se u osnovnim školama uvede predmet Briga o životnim namirnicama, a cilj je naučiti decu od najranijeg uzrasta da sama zasade voće i povrće koje im je neophodno u ishrani. Odmah sam se setila mojih učenika iz OŠ „Bora Stanković“ u Guberevcu koji bi mogli da budu mentori na ovakvim časovima. Ali bojim se da ćemo sačeekati još par decenija da nam se iseli omladina iz sela, a onda da nam Nemačka pošalje udžbenike za nastavu o voćarstvu i povrtarstu. I dok Balkan pokušava da uhvati korak sa zapadom, zapad se vraća iskonu. Manje urbanizacije i više brige o životnoj sredini. Ono u čemu Švajcarcka zaostaje za nama je, po mom mišljenju, potomstvo. Kasno i teško se odlučuju i za jedno dete, zato sve ostale nacionalne manjine prete da nadbroje starosedeoce. I naša dijaspora u Švajcarskoj je mnogobrojna, pored mnogih srpskih dopunski škola postoje i udruženja koja se bore za prava i kvalitetniji život Srba u Švajcarskoj“, primećuje sa tugom nesuđena prosvetna radnica u Srbiji.

Milica Savić nije mogla ni sanjati da će obrazovanje i iskustvo iz otadžbine moći da prenese u novoj domovini. Postala je član udruženja koje se bavi jačanjem veza matice i dijaspore.

„Udruženje srpskih akademičara Švajcarske ambiciozna je organizacija koje ima za cilj da poboljša ugled Srba u Švajcarskoj. Osnivači su uglavnom mladi ljudi rođeni u ovoj alpskoj zemlji, ali ih pored dobrog obrazovanja krasi i vaspitanje i to što su odrasli na temeljima srpske zajednice u dijaspori. Cilj nam je da postanemo relevantna instanca u Švajcarskoj kada su u pitanju naučne teme o srpskoj kulturi, istoriji i nauci uopšte. U planu je dosta projekata koji doprinose očuvanju srpskog kulturnog, etničkog, jezičkog i verskog identiteta kao i povezivanje matice s dijasporom. Za sada u okviru Odseka za srpski jezik i književnost, unutar Udruženja, a čiji sam ja rukovodilac, organizujemo na svaka dva meseca onlajn Književne večeri koje su jako posećene kako od strane ljudi u Švajcarskoj tako i gostiju iz Nemačke, Srbije, Slovenije, Amerike. Poslednje književno veče održano je 16. maja 2021. godine, tema večeri bila je “Epska narodna poezija”, a gost dr Danijela Popović Nikolić, vanredni profesor Departmana za srpsku i komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Nišu. Ovo književno veče trajalo je puna tri sata, pored vrsnog predavanja, konstruktivne debate i maštovitih argumenata sagovornici su bili znatiželjni da saznaju sve o mitu i istoriji u epskim narodnim pesmama. Najviše su se zanimali oni koji su rođeni u Švajcarskoj i nisu imali prilike da se susretnu sa ovakvom vrstom gradiva kroz svoje školovanje. Ovakva književna druženja pokazala su se kao idealan način opuštanja od svakodnevnih obaveza i stresa, kreativan hobi, vrsta edukacije, približavanje korenima, ali i idealna prilika za upoznavanje sebi sličnih književnih avanturista. Peto književno veče organizovaćemo krajem jula, tema je grčki ep Odiseja“, podelila je svoje iskustvo Milica sa čitaocima JuGmdie i pozvala sve zainteresovane da im pišu na mejl literaturkreis@serbischeakademiker.ch nakon čega će dobiti link za Zoom aplikacije.