Mirjana Tomičić Torlaković kao obrazovana žena celog života radi na sebi. Puno čita, stalno uči i putuje. Nakon više od 50 godina provedenih u Beogradu, 2016. kupuje stan u Vlasotincu, gde i danas povremeno živi. Za varoš na Vlasini je vezuju brojne uspomene iz detinjstva i mladosti, jer joj deda i baba po majci potiču iz starih građanskih porodica Buđić i Manić.

Profesor doktor Mirjana Tomičić Torlaković, dipl. građ. inž. je rođena 1950. godine u Rumi, a u Beogradu je završila gimnaziju i Građevinski fakultet, Odsek za konstrukcije. Magistrirala je 1983. godine, a doktorirala 1991. godine sa temom „Stanje napona i deformacija u elementima skretnice” na Građevinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Skoro ceo radni vek je provela na Građevinskom fakultetu, od zvanja asistenta do redovnog profesora, šefa Katedre za puteve, aerodrome i železnice u dva mandata i 2014. godine na lični zahtev otišla u penziju.

U bogatoj nastavničkoj karijeri je bila mentor za preko sto diplomskih i master radova, nebrojeno seminarskih radova na osnovnim i doktorskim studijama, kao i za dve magistarske teze. Napisala je zbirku zadataka i udžbenik iz gornjeg stroja železnica i udžbenik iz održavanja železničkih pruga, jednu monografiju međunarodnog i jednu nacionalnog značaja iz oblasti stabilnosti dugog šinskog traka, kao i knjigu „Laki šinski sistemi u gradovima“ sa svojim magistrantom kao koautorom.

Autor je ili koautor oko pedeset inženjerskih projekata, studija i istraživačkih projekata. Objavljivala je u naučnim časopisima i na naučnim skupovima međunarodnog i nacionalnog značaja ukupno devedeset pet radova.  Pre tri godine iz štampe je izašla i njena zbirka poezije „Možda pesme“ .

Tragična dedina sudbina

Naša sagovornica je 2022. godine objavila hroniku svoje porodice „To je onaj život” posvećenu Svetozaru Buđiću Stojanoviću (1881-1945), njenom dedi po majci. On je bio srpski major odlikovan u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. oženio se Vasilijom Manić iz Vlasotinca, sa kojom je dobio ćerku Nataliju.

U međuratnom periodu Svetozar je službovao širom Kraljevine Jugoslavije, a kao penzioner se vraća u zavičaj, gde početkom Drugog svetskog rata, na nagovor uglednih Vlasotinčana, postaje predsednik opštine.

„Po sećanju starih Vlasotinčana, deda Svetozar im je ostao u sećanju po njegovom humanitarnom radu u periodu okupacije (prikupljanje pomoći za samohrane udovice, slanje paketa zarobljenicima u logore i slično). Kako je Vlasotince, kao mesto blizu granice, bilo izloženo stalnim upadima raznih vojski (nemačke, bugarske, partizanske, četničke i drugih), deda je morao da stalno održava ravnotežu, da ne bi izazvao odmazde jedinica koje su često bile bez kontrole svojih komandi. Osobine deda Svetozara se ogledaju i kroz domaćinsko vođenje opštinskih finansija, jer su oslobodioci zatekli para u opštinskoj kasi (od seče šume) kao u retko kojoj drugoj opštini i čak ga pohvalili“, objasnila je Mirjana Tomičić.

Međutim, dolaskom partizana pri oslobođanju Vlasotinca oktobra 1944. godine, Svetozar biva uhapšen, zatim sproveden u Leskovac i novembra izveden pred sud, gde je osuđen na smrt streljanjem, a sva nepokretna i pokretna imovina mu je oduzeta.

Istoričar doktor Srđan Cvetković je, na osnovu dokumenta OZN-e, otkrio da je Svetozar ubijen 9. januara 1945. u nekoj od konfiskovanih kuća u Leskovcu. Posle 70 godina odlukom Višeg suda u Beogradu, na zahtev Mirjane, deda biva rehabilitovan 26. marta 2015.

Iako se ova tragedija – gubitak jednog istaknutog člana porodice – dogodila pre rođenja Mirjane Toničić, ona je trajno obeležila celu porodicu.

Život u Rumi, Beogradu i Vlasotincu

Natalija i Zvonimir, Mirjanini roditelji, stupili su u brak pred sam početak Drugog svetskog rata, ali su svoje jedino dete dobili tek devet godina kasnije. Tako se Mirjana rodila u Rumi, gde je otac kao pilot radio u Civilnoj pilotskoj školi.

„Došla sam na svet slučajno. Čuveni ginekolog dr Tasovac je mojoj mami dao veoma „ohrabrujuću“ dijagnozu da ako on zatrudni i ona će. Moji roditelji su već u sirotištu izabrali crvenokosu devojčicu sa zelenim očima. Usvajanje su odložili za proleće, zbog pogodnijih uslova za podizanje male devojčice… Te zime, kada su rešili da usvoje devojčicu, mama je nenadano zatrudnela. Tako sam se ja, neočekivano, ali žarko željena, ipak rodila 2. oktobra 1950. godine u porodilištu u Rumi, uz pomoć jedinog lekara u mestu“, objašnjava naša sagovornica.

Kasnije se porodica iz Rume seli u Beograd, gde je Mirjana nastavila školovanje u OŠ „Vuk Karadžić“. Letnji meseci bili su rezervisani za porodične posete rođacima u Vlasotincu.

„Dok je bila živa bakina sestra Desanka Desa, koja nije imala dece, mama i ja smo odlazile krajem leta, u doba branja vinograda, na mesec dana kod nje. Baka više nikada nije otišla u rodno mesto, ljuta što se Vlasotinčani nisu odužili dedi za njegovu žrtvu u vreme rata. Niko od „oslobodilaca”, od kojih su neki bili čak i rođaci, nije imao hrabrosti da svedoči o njegovom neutralnom ponašanju pod okupacijom. Tako smo letovale kod mamine tetke sve dok se mama nije zaposlila, ja pošla u školu, a posle i baka Desa umrla. Bili su to bezbrižni dani detinjstva u bašti Mihajlovih, kući koja miriše na dunje, med i kominu grožđa, odlazaka u vinograd iza kuće, penjanja u drvo, kupanja u Vlasini, šetanja po korzou na keju pored Vlasine, prvih simpatija”, seća se Mirjana.

Nadimak Njanja, po kojem je poznaju Vlasotinčani, dobila je od kuma dr Danila Stojiljkovića, prvog lekara iz sela Dadinca, koji je radni vek proveo u Leskovcu.

„U kući su me zvali po nadimku Njanja, koji mi je kum dr Danilo na krštenju dodelio uz ime Mirjana. Tako se zvala i njegova ćerka, nešto starija od mene, a ona ga je pak dobila od njihovih kumova, od starine. „Njanja“ zapravo znači na ruskom guvernanta dece, ali u starijem uzrastu, više kao vaspitačica, učiteljica. Lik Njanje postoji u Puškinovom „Evgeniju Onjeginu“ kao Tatjanina družbenica, savetnica i nije prevođen. Odakle ta ruska reč u Vlasotincu, ne znam“, objašnjava svoj nadimak.

Po završetku osnovne škole Mirjana upisuje čuvenu Petu beogradsku gimnaziju na Tašmajdanu.

Matematiku joj je predavao čuveni Vene Bogoslavov, autor „Zbirke rešenih zadataka iz matematike“, koja se već 50 godina koristi u nastavi u srednjim školama Srbije. Srpski jezik joj je predavala Marica Mihajlović, čije savete o značaju čitanja i lektire još pamti.

„Iz lektire sam čitala sve što god mi padne šaka, čak i dela koja nisu bila obavezna, a nastavnica ih je preporučivala. Stalno nam je govorila da ćemo posle, kroz studije i život u porodici, mnogo manje vremena imati za čitanje i da nam je ono što u gimnaziji pročitamo kredit za ceo život. Bila je u pravu, stvarno sam malo čitala u jednom periodu života, ali zato sada nadoknađujem. Bitna je ta u mladosti usađena ljubav prema knjizi. Tolstojeve romane „Rat i mir“ i „Anu Karenjinu“ pročitali smo bez i pogovora od korice do korice. I danas ce sećam onih dugih opisa bitaka, balova i dijaloga na francuskom jeziku”, priseća se saveta profesorke srpskog jezika.

Za odlične đake i sa pohvalama sa takmičenja iz matematike i fizike nije bilo prijemnog ispita. Dilemu da li da studira arhitekturu ili građevinu rešila je tako što više voli računjanje od crtanja. Tako je Mirjana još u junu, odmah po maturi, a pre odlaska u Vlasotince, imala indeks Građevinskog fakulteta. Time je nastavila tradiciju dede po ocu, Mirka Tomičića iz Like, koji je svojevremeno studirao građevinu u Beču.

Nažalost, deda je umro pre rođenja unuke pa se nikad nisu upoznali.

Kada je odbranila diplomski rad 1975. godine, odmah se zaposlila kao projektant u GP „Rad”, koje je u to vreme imalo velike poslove u Iraku.

Pošto su na poslu glavnu reč vodile arhitekte, odlučila je da pređe na Građevinski fakultet i tako je od 1.oktobra 1977. radila sa studentima.

„Omladina kojoj sam predavala me je poštovala i, iako je neskromno reći, volela. Ja bih svakoj novoj generaciji na prvom času, kada bismo se upoznavali, govorila da su im vrata mog kabineta uvek otvorena, i to kako za stručne konsultacije, tako i za rešavanje njihovih problema bili kakve prirode. Pogotovo što mi je, kao dugogodišnjem šefu Katedre za puteve i železnice, rešavanje nastavnih problema bilo zaduženje. Tako sam sebi navukla veliko opterećenje brojnih diplomaca, jer su svi znali da ću im obezbediti podloge i potrebnu literaturu za diplomske radove, da će me uvek nalaziti za konsultacije, da izrada rada neće dugo trajati, a odbrana biti korektna.

O mladima se danas govori kako su otuđeni, neodgovorni, lenji, razmaženi, ali ovi s kojima sam ja radila su bili sjajne generacije“, govori o studentima prefesorka u penziji.

Povratak u zavičaj

Sa godinama kod Mirjane se sve više pojačavala želja da duže živi u Vlasotincu. Tome su doprinele i životne okolnosti, kao što je prerana smrt supruga Miroslava Torlaković sa kojim nije imala dece i odlazak u penziju 2014.

„Život gubi na kvalitetu, koliko god bio dobar, ako se ne živi na pravom mestu. Po mnogima, pravo mesto je ono u kome smo porasli, proveli detinjstvo i mladost, odakle nam potiču roditelji. Moj tata je uvek govorio da je on odande odakle mu je žena i da je nove korene pronašao u njenom zavičaju. Zapravo, time se tešio što je svoj zavičaj izgubio, a možda ga je još njegov otac izgubio, jer je to sudbina vojnih lica… Sa nostalgijom za vremenom mog detinjstva i mladosti i po odlasku u penziju, kupila sam 2016. godine stančić u Vlasotincu. Dotada sam pri odlascima u Vlasotince odsedala kod rodbine, a sada sam želela da i duže boravim“, komentariše motive za preseljenje u majčin zavičaj.

Njanju u Vlasotincu poznaju po nadimku. Pored starih prijatelja stekla je i nove, a radovno prati kulturna dešavanja.

„U Vlasotincu me svi starosedeoci znaju, osećam se smireno, opušteno i zadovoljno. U njemu još vladaju tradicionalni običaji i pogledi na svet, ali i patrijarhalni moral i etika. Tamo je sve blizu, namirnice su zdrave, meso prirodnog ukusa, pijaca petkom vrlo bogata i raznovrsna. Ima i kulturnih događaja – „Vlasotinačko leto“ sa koncertima i izložbama, „Vinski bal“, književne večeri sa promocijama knjiga. Crkva je aktivna, a sveštenici narodni ljudi, interesantni svaki na svoj način. Organizuju se posete okolnim manastirima i crkvama za verske praznike“, govori o penzionerskim danima.

Mirjana već desetak godina živi na relaciji Vlasotince – Beograd. Obično boravi u varoši na Vlasini od Đurđevdana do Mitrovdana, kao nekada hajduci, kako ona voli da kaže u šali, a ostatak godine provodi u prestonici.

„Nikad mi nije dosadno. U ovoj zemlji živimo u takvom vremenu kada svaki novi dan donosi promene, neke i istorijske. Pored svega toga, primetila sam da mi najbolji oslonac pruža čitanje, možda i pisanje. Svake „Noći knjige“, a to je dva puta godišnje, kada su znatno jeftinije, kupim pun pregršt knjiga po spremljenom spisku. Posle čitanja, one koje ne bih želela da pročitam još jednom, poklanjam vlasotinačkoj biblioteci. Dobijam zahvalnice od njih za svaki Dan biblioteke“, poručuje sagovornica.

U Narodnoj biblioteci „Desanka Maksimović“ u Vlasotincu i ja sam upoznao gospođu Mirjanu Njanju.

Biblioteka je objavila njenu knjigu „To je onaj život“, a na promociji je izjavila da je njen deda zaslužio jednu vitrinu u Zavičajnom muzeju.

Pošto se ove godine navršava 80 godina od tragične smrti Mirjaninog dede, ratnog predsednika opštine Vlasotince, ovaj tekst je moj lični prilog kulturi sećanja.