PUT SRCA – DECA UMESTO KARIJERE

Kada u životu  shvatite sta su bitne stvari i šta vas zapravo čini srećnim najteža je stvar doneti ODLUKU da ostavite zdrav razum i krenete put srca.

Ovu priču pišem da bih u nekoj daljoj budućnosti mogla da proćitam svojoj deci , sta sam zapravo uradila zbog njih da bi oni bili srećni a i ja zajedno sa njima.

Naizgled srećna, puna elana za  rad i optimistična , energična i  uvek nasmejana, radlila sam za kompaniju  u kojoj bi svako poželeo da radi. Bila sam deo  te porodice punih 13 godina. Dosta se radilo, dosta se  zarađivalo I lepo se živelo.

Svako ko je mene poznavao , divio se mojoj ljubavi koju osećam prema kompaniji za koju radim i koju nesebicčo delim sa svima i mislim da je dobar deo njih verovao u priču, jer su  oni prepoznali i  moju  srecu  i ponos što sam deo te priče.

Kako i ne bih kada sam uz nju rasla, razviljala se u uspešnu poslovnu ženu , školovala se,  nadograđivala svoja znanja, finansijsku stabilnost i sve što nosi jedna uspešna kompanija, noslia sam i ja, kako se ona razvijala, razvijala sam se i ja, rame uz rame sa njom.

Rasla je kompanija,  rasla su i moja deca, onako usput. Vreme je mnogo brzo prolazilo. U izvršavanju poslovnih obaveza, dani su prolazili, meseci godine uspesi su se nizali jedan za drugim i nagrade su stizale jedna za drugom . I u jednom trenutku , sve kreće sunovrat. Tenzija, stres, jurnjava, obaveze i u radnom vremenu i van radnog vremena, nervoza, izveštaji, jedan potpuni haos.

Nema veze, navikla sam ja da sve izgiram do kraja i da na kraju sve bude kako je isplanirano I u najboljem redu samo zbog velike ljubavi prema poslu .

Tenzije i dalje sve vise i vise rastu i moja nervoza postaje sve veca. Sve vise odsustva od kuće , bez dece sve veći pritisak, sve više sedativa  uključenih  na dnevnom nivou a ja  u nadi da će biti bolje, tražim opravdanje i dalje teram po svome da ću sve stići i da će sve biti po starom.

U međuvremenu zbog nedostatka novca , počinjem da radim još jedan, dodatni posao , koji iziskuje  dodatno agazovanje  i ne primećujem šta se dešava sa mojoj porodicom.

I onda nakon godina takvog života, slobodno mogu reci HAOTIČNOG u svakom smislu ove reči,  desilo se nesto što  me je potpuno dotuklo.

Jednog dana , ne znam ni ja sama kako se to desilo , otišla sam da sačekam sina iz škole. On je inače starijie moje dete i ide u prvi razdred  osnovne skole. Kad me je video ispred skole , prvo me je pitao.

Mama, sta se desilo , zašto si došla?

Nista ljubavi , kažem , dosla sam da te vozim kući.

On počinje da me grli i da me ljubi kao nikada do sada i verovatno pod jakim emocijama  sav uplakan kaže mi da bi voleo da sa  mamom i tatom priča o nekim bitnim stvarima .

Bože, šta mi je sve prošlo u trenutku kroz glavu, neću  više ni da se sećam toga.

Tražio je da se okupimo za stolom, da mama spremi večeru, kao nekad u srećna vremena i krenula je priča. Sve što je imao da kaže, rekao je naizust u pola sata i to je kasnije svih ovih meseci samo ponavljao.

“Mama, ja sam jako nesrećan (dete sa nepunih 8 godina, izražava svoja osećanja) jer ja više nemam srećnu porodicu, nemam mamu  a ni tatu. Mi nikada nismo zajedno i kada jesmo zajedno vas dvoje ste stalno u nekom poslu i nemate vremena za mene i brata. Stalno ste nervozni i zbog toga me niste saslušali mnogo puta kada sam imao da vam saopštim nešto važno što mi se deslio u toku dana. Kako smo nekada bili stalno zajedno i kako smo nekada stalno izlazili na porodične večere nas četvoro ? Kada si dosla kod mene u školu na roditeljski sastank ?  Kada si me sačekala poslednji put iz škole a to sve mame na svetu rade da znas? Kada si me ispratila u školu i kada smo zajedno vozili bicikl, i kada smo zajedno šetali parkom i kada smo zajedno….”.

Miliom pitanja kada samo  zajedno i kada smo zajedno i kada ćemo opet i želim to jer sam  jako nesrecan ???

Šta god das am rekla u tom trenutku,  iako sam znala da je potpuno u pravu, i kakvo god da sam opravdanje davala za njegova pitanja, pogrešila bih. Ćutala sam ja , ćutao je suprug I  plakao. Poslednje sto sam u moru izrečenih reči njegovog nezadovoljstva zapamtila, bilo je “…Ja želim da prestaneš da radiš i da budeš kući sa nama  i ništa ti neću tražiti da mi kupiš jer tada nećemo imati para jer  ti nećeš primati platu. Obećavam, neću ići na trening nećeš imati dodatne troškove. Mama, odričem se svega, samo da bi te imao pored sebe “.

Oh, moj Boze…Slušamo i nemi smo i ja i suprug.

O mojim osećanjima  i suzama i neprespavanim noćima neću da vam pišem. U meni se lomio zdrav razum , kako ću da ostavim posao  od koga živimo, majčinski instikt i majčinska ljubav. Poželela sam da radim u Biblioteci više puta, možda bi mi bilo bolje. Možda ne bih imala toliko obaveza….Od toga nema ništa, svesna sam. A, da pokušam da promenim posao i nađem nešto mirnije. Hm, teško je da to uspe ali nada postoji.

Tri meseca sam slušala jedno isto pitanje :

Jel i danas opet ideš na posao?

Šta si odlučila, mama?

Moli te mama, nemoj danas da radiš!

Na poslu nisam više bila ona stara.

Obuzeta  sopstvenim zdravim razumom i željom da se posvetim svojoj deci , da gledam kako rastu i učestvujem u njihovom odrastanju , i budem mama u pravom smislu te reči , posvećena deci, mnogo sam patila i razmišljala.

Nesigurna budućnost, kao bez posla , kako ću pokriti mesečne troskove. Kredit hvala Bogu nemam.

Na poslu sve veća tenzija, postaje neizdržljivo, u kući sve veće nezadovoljstvo a ja ne znam da li sam ujutru posla ili sam došla , kako kaže nas narod.

Ne primećujem jos uvek, to tek sada vidim iz ove perspective, da mi se polako sklapaju kockice u mozaiku i sve ide na moju ruku. Signali stižu, ali jai h ne prepoznajem.

Konačno sam jednog dana donela ODLUKU – ja prestajem da radim i biću sa decom. Podrška od strane supruga nije izostala, i hvala mu beskrajno na tome i njegove  reči koje ću pamtiti do kraja života.

Sita si svega, govorio mi je moj suprug, potreban ti je odmor i promena posla i molim te nemoj da žalis za onim sto si učinila jer jedina i ispravna odluka u ovom trenutku je upravo ta koju si donela. Budi sa decom, potrebni smo im zajedno a pogotovo ti. Vreme koje provodiš sa njima sada  je najbolje ulaganje u njih. Ja sam tu da radim a samo jedno zapamti: “Kad jedan vrata zatvoriš, druga se otvaraju sama”. Za tebe nema zime sto se posla tiče. Dovoljno si pokazala svoje menadžerske i organizacijske  sposobnosti i ljudi znaju ko si, kakva si i koliko vrediš i veruj mi da će se ponude za posao nizati jedna za drugom, jer znam šta ovdašnji  poslovni ljudi i oni  koji su te upoznali  i sa kojima si radila misle o tvom radu i o tebi samoj.

Hvala mu do neba na ovim recima.

I tako …kada sam saopštila moju ODLUKU da prestajem da radim ,  deca su bila presrećna, kolege na poslu u šoku  i nisu verovale. Okolina i dan-danas ne veruje i misle da sam poludela , jer bi svako od njih  pozeleo da bude na mom mestu i da je meni super u životu …..Za ovo treba imati HRABROSTI pre svega, priznajem.

A , JA NIKADA SRECNIJA NISAM BILA….jer sada radim još odgovorniji posao, brinem o svojoj deci i porodici, idem sa njima u školu i vrtić, bazen , park, igram se sa njima, učimo, pišemo domaći, radimo stvari  za koje ranije nismo imali vremena , širimo pozitivnu energiju i pre svega osećamo da  smo porodica.

Ponude za posao pristižu sa svih strana. Valjda su ljudi negde prepoznali  ovim postupkom nešto što je  nadasve u meni  ljudski  i veoma hrabro . Moj postupak i delo je ovde učinilo vise od hiljadu izrečenih reči .

Ovaj moj  postupak je ujedno i poruka za sve ljude koji se nalaze u  istoj ili sličnoj situaciji a imaju iste poglede i razmišljanja  na život kao i ja, da je ljubav prema deci i životu jača od ičega drugog pa čak i od zdravog razuma.

Nemojte se plašiti, ako ste dobar covek  i radnik, da to ljude neće prepoznati u vama. Hoće i te kako!

Sve je u životu  odraz izbora koje donosite. Ako zelite drugačiji zivot , donesite drugačiju odluku. I ovo je toliko jednostavno da ne može biti jednostavnije. Nikada život nije komplikovan. Ako vam se čini da jeste, nije do život, nego do vas je.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

10 komentara

  • Stotine zena uspesno rade svoj posao i imnaju i vremena za sve obaveze majke i zene. Ovo je prica prteambiciozne a neumesne zene,i nikjakav primer nije, naprotiv, trebala je da radi nesto sto moze,u skladu sa sopstvenim sposobnostima.

  • Moja prica ja sam zrtvovao doktorske studije a moja supruga ostatak studija na faksu.Ali ne zalimo nista ne moze da zameni zagrljaj kad se sa posla vratim kuci a i sin i cera trce u zagrljaj

  • Jel ovo uvod u jedan od onih oglasa tipa Online zarada od kuće, posao i zarada online, dadite od kuće, siguran posao na Internetu i sl?

  • Veoma dirljiva priča. Kao poslovna žena i majka i ja često imam tu dilemu – posao ili deca. Nažalost, deca trpe. Ili su s babama ili ih ulica i internet vaspitavaju. Čestitam na hrabrosti majko, na hrabrosti za vaš gest i hrabrosti što ste ispričali svoju priču

  • Naravno da deca umesto karijere. Moja zena je rodila prvo dete sa 17, drugo sa 20god, i sta joj fali? A, kad vidim one preturile 30 i vise i ne udaju se jos, dolazi mi da im ja pokazem. Zena je po prirodi majka.

  • U celoj Srbiji ima dvadesetak zena od karijere, i to jedva da nabrojis.

  • Zar ti nisi presla da radis u Herbalife ? Vidimo te na FB stalno putuje te Slovenija, te hotel Izvor u Atrandjelovcu. Nije ti losa ni ova nova karijera, svaka cast

  • Dete od 8 godina ne moze da odrzi govor koji je naveden.

vaš komentar