NEŠTO bih da kažem o Radoju o čijoj trešnji hoću i da pišem. Bio je to omalen čovek koji je voleo da nama deci priča priče. Pričao nam je kako je još 1939 godine igrao šah sa ruskim emigrantom Mačevim. Došo rat a Radoje zaglavio u Mathauzen.

Preživeo i taj logor u kojem je bilo mnogo opasno barem smo tako učili iz istorije. O valceru za Vukanu sa kojom se posle i oženio nije pričao. To je prepričavalo celo selo. Živeo svoj život,izrađao decu sa ženom Vukanom, i umro u dubokoj starosti. Priče su Radoja i nadživele. I pojmovi, kao radojev hrast, radojeva njiva, radojeva bašta, radojevo groblje(o kojem neću da pišem jer kad god ga se setim ne mogu dve noći da spavam ), radojeva trešnja ( mada smo je mi zvali radojeva crešnja,ali nastavnica srpskog nas je uvek ispravljala i kazivala nam da se ispravno kaže “trešnja”).
Trešnja je stizala tu negde krajem maja ,oko mladog Svetog Nikole. Iskradali bi se uveče iz kuće pa na trešnju, iskradali bi se ujutru pa i onda na trešnju. Tu sam se krio i od Mice i od Gere kad nisam naučio lekcije iz biologije i geografije. Tu sam proveo i ceo jedan dan kad je na mene bio red da sečem žabu na šasu biologije, a siroti otac bio uhvatio najvećeg žabca iz našeg potoka. Ja sam se bio uplašio i na trešnju sakrio.

Znao je Radoje da mu mi krademo trešnje, postavljao nam zamke, jurio nas i pretio nam onako kroz smešak

-Ako vas ja uhvatim ,platićete vi meni…

Jedne godine je i uhvatio mog mlađeg brata za nogu dok je silazio. Brat presvisnuo. Otac se ljutio na Radoja, a on se izvinjavao. Posle toga nije nas više dirao mogli smo slobodno da se veremo po njoj.

U međuvremenu ja sam se i zaljubio u Vericu iz odeljenja. I ona u mene, kad bi me nešto pitala a ja se zacrvenim. Kad ona odgovara a ja se stisnem, sve se plašim da nešto ne pogreši. Mada je ona bila dobar đak. Ali kad te nastavnik pita uvek možeš da nešto pogrešiš.

Uveče bi otišo na trešnju jeo bezvoljno crvene trešnje i mislio o mojoj Verici. Malo sam gledao i u zvezde, jer one najkrupnije su mi ličile na njene svetle oči. Tu sam smišljao i ono što ću joj reći kad budemo sami. Mada sam taj dan stalno odlagao.

Sutra ću joj reći . Reći ću joj da mi je draga i da bi voleo da posle škole idemo zajedno kući i da se držimo za ruke kad niko ne vidi. Pa možda i da se poljubimo kao u onom filmu koji smo gledali sa školom .

Popeh se uz glatko stablo trešnje i smestih se udobno u njene grane. Idilu mi pokvari komšija Pavle koji je išo u niži razred, pope se i on na trešnju. Taj Pavle me je stalno pratio i nije mi davao mira. Jedemo trešnje i pljuckamo koštice, takmičimo se ko će dalje da dobaci koštice. Zadivljuje me njegova upornost da me pobedi. Ma još je mali ne ide mu to sa košticama baš lako,a i poprilično se bio umazao od crvenih trešanja.

I pošto odustade od takmičenja iz čista mira mi kaza “ Znaš Miko video sam danas kako se Verica ljubi sa jednim osmakom”. I ono njegovo šoravo oko nekako čudno zasvetle. Izgubih dah, nestade Sunca, ma slomi se i grana Radojeve trešnje. U trenu sam skliznuo niz glatko stablo trešnje. Pod bosim nogama osetih razbacane koštice.