RATOVI SVETOVA

Vozi čovek auto, ide ulicom, oseća neku nelagodu, staje skoro nasred puta; izadje, pljune, pa baci paklicu, ode iza ćoška da se isprazni, vrati se do auta. Dok drugi trube što je zaustavio saobraćaj, seti se,  nema više cigara. Pretrči preko trave, da skrati put do trafike, jer, misli u sebi, ljudi čekaju. Vraća se, diže ruke prema drugim vozačima, skoro da im kaže izvini, pali prvo cigaretu, pa auto i nastavlja dalje. Razvuče osmeh do maksimuma, kao i radio.

Kako nekima reći da ne žive sami, kako im jednom rečenicom objasniti sve ono što su preskočili dok su odrastali.  Ma da su bar odrasli.

Trude se, gledaju, ali u koju god stranu pogled skrene, vide samo svoj odraz. Obrazovanje, inteligencija, iskustvo, bogatstvo, ništa od toga ne pomaže u lečenju. Ni njihovi antonimi.  Da ne verujem u promene, pomislio bih da je dijagnoza trajna.

Naravno da nismo svi takvi. Ima i onih koji primećuju. Nose nešto u sebi, nešto što ne liči na zlato, a puno je vrednije od njega. Vide, znaju da nekada je prečica ustvari stranputica. Kreću se u svetu koji je njihovo nasledje, a tesno im je. Odgurnuti u ćošku, da ih posmatraju kao čudake.

Znaju da radost, ona iskrena, onaj osmeh koji dušu leči, to se zaslužuje. Znaju i da je onaj sebični, samo uslovni refleks. Maska ispod koje se krije sva beda ovog sveta.

Ipak, svoju su ćošku pretvorili u tron. Ne pokazuju spremnost da ga podele sa drugima, kod njih ne postoji model kojim će približiti sreću drugima, ne znaju svi sami da je stvore.

Kao kod klasa, napravljen je jaz. Čini mi se da je ovaj kulturni još dublji od finansijskog. Ubojitiji i različitiji, sa više frontova, postoji svuda, u svim slojevima društva, kao okov, vuče dole sve sa sobom. Tako je i popucalo. Izgubile su se veze, stepenice.

Nove generacije moramo nekako popeti. Ovi malobrojni, koji to mogu da urade, ponašaju se suviše uplašeno, bez imalo samopouzdanja ili sa previše, u svakome vide neprijatelja, šćućureni u svom kraljevstvu. Brane se od svega, ništa ne puštaju do sebe. Pa tako i oni, koji bi nekako došli bar do pola  puta, budu utučeni njihovim snajperima. Umesto konopaca, spuštaju strele, otrovne.

Izmedju sebe, unutar sebe, svetovi ratuju. Kullturna piramida sada više liči na Mont Everest. Samo bez Šerpasa. Ima ih, ali nisu na ceni, ni gore, ni dole.

Kada je primirje, najviše stradaju , gađaju ih sa obe strane.

Trebali bi im pomoći. Nekako od njih napraviti karike. Ko će to dole shvatiti?

Nelogično, a naizgled i nepravedno, graditi odozgo na dole. Malobrojni,  koji su ceo život ulagali u sebe, sav  teret da bude na njima, da oni odrade posao. Ali, tako je. Nema čarobnog rešenja. Ako misle da im je teško, pa baš zato, jer svakog sledećeg koga uvedu na pravi put, manje će sami nositi. Možda im ovo sada izgleda strašno, sve ovo na šta ličimo kao društvo, samo, neka se sete žrtava koje su pale da stignemo do ovde. Jedna je generacije peške išla, preko Albanije do Krfa i nazad, u juriš, što je samo kap u moru istorije. Gradili su, u težim uslovima. Manje su kukali, a znali su i od bukve, poput mene, ciglu da naprave.

(Kraj)

 

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

16 komentara

  • Obrisaste jutrošnji benigni komentar korisnika „mudocosaca“ nastavljajući odvratnu praksu zaštićenih kolumnista. Redakcija od naših sugradjana i dobrih komšija proizvodi gadove meseca, kvartala, godine. Aleksandre, da si pametan kao što nisi pobegao bi odavde glavom bezobzira.

    • Zašto bi pobegao, ako je to njegova jedina šansa? Jesi nekad video osobu, sasvim neprimetnu u društvu? Nisi, jer je neprimetna. Recept da je primete je da se prišljamči uz onog kojeg primećuju. Na koji način? Upornošću! Svi dodju, prodju, Dosada ostaje, ko krpelj, takozvani flaster. Prolaze i godine. Šarmer, onaj priznato poznati, iako se o takvu osobu sapliće, ne treba mu, inače bi je odmah prisvojio zauvek, počne da broji koliko godina, decenija, ta osoba ne odustaje. Zbog taštine, sujete, poveruješ da te obožava, ceni, voli, pa ti laska i zaboraviš da ti nije dorasla, da je ne voliš jer niste od istog štofa. Kreneš da uobražavaš da ti znači, ma da vredi, iako, seti se, samo je obična Dosada, mediokritet, inače bi bljesnuo vaš susret, ne bi bio ništavan godinama. Konačno takva ti osoba zaostane kao jedina u životu i tu je tvoj kraj, a njen početak.

      Mnogi kolumnisti protutnjaše. Neki su bolje pisali na početku, drugi su lepše pevali na kraju. Ostade nam Uporan. Da ponese prestižnu zastavicu onog kojem je ovaj prostor posvećen, iako je ušao skroman, skrušen, izvinjavajući se, izuvao se na vratima, hodao na prstima, anoniman, tankih spisateljskih mogućnosti. Vremenoim će i on narasti i onako bez konkurencije biti veliki. Drugi će, iako vrhunski, nestati, jer kvalitet nikada nije morao biti istrajan, dosadan, napadan, kompromisan. On je sve suprotno, jer je jednostavno kvalitet koji ne mora da vapi za priznanjem. A ovakvi, pa oni su reper za mnogo što šta u društvu. Zamislite? Samo zbog upornosti. I ajd sad pogledajte oko sebe, koliko vas takvih osoba okružuje? Na isti, njegov način, zaslužnih za mesto pored Vas?!

    • Što bi moj brat Radoje kazo: Ja od svih divnih, oženih najgoru.

      Umorio se valjda, šta li mu je bilo? Tolike ga htele, obožavale, jurile, a on pao na neuglednu. I ostao s njom. Da mu takva izrodi decu, pa da je zbog reprodukcije poštuje. Mnogo vaspitan čovek, za tako sebičnu ženu. Verovatno je tako nastala ona pouka o kruškama i pigovima.

    • Kao ovaj lik iz Salaša u malom ritu:

    • „Ko, JER ja?“ ha ha ha ha

  • Ja koliko vidim, u prvom pasusu je idealno opisao tipičnog glasača sopstvene stranke. I kultura i navike, ama baš sve.

    • On ne glasa više napredne. čim je na jugmediji. A koliko se razumem opisao je u prvom pasusu prethodnog doajena za kolumne na ovom portalu.

    • Море гласаће опет цела фамилија напредне. А и уредница ако улете са још лове. Хоћеш да кажеш да је он нестраначки председним М.З ?

    • “НАРОДНА БИБЛИОТЕКА УЖИЦЕ позива Вас на свечану доделу награде за најбољу необјављену савремену приповетку на српском језику Милутин Ускоковић за 2013. годину Победник Конкурса: Драган Ускоковић, из Беoграда, за приповетку „Камен“ Друга награда: Саша Стојановић из Лесковца за приповетку „Крај композиције“ Трећа награда: Александра Ђуричић из Београда за приповетку „Ружичњак“ Dokle više!?!

  • Bilo jednom jedno g…. i svi su ga redom tako i doživljavali, kao g…., sve dok jednog dana, iz neke skrivene, nesvarene semenke u njemu, nije nikao i razvio se prelepi ŽUTI cvet.
    Kada se to dogodilo svi su počeli da se dive lepoti i opojnom mirisu toga cveta, da ga fotografišu i upoređuju te sa ovom te sa onom pesničkom slikom ili antičkom boginjom, zaboravljajući, valjda namerno, da se sva ta njegova krasota hrani upravo tim istim prezrenim g…..
    Nedugo potom cvet je, zaokruživši svoj životni ciklus, uvenuo i nestao, a sa njim i njegova slavna lepota i nadaleko čuveni miris.
    G…. je, konačno odahnuvši od neprestane navale romantičnih dušica, fotoreportera i novinara, koji su opsedali tašti, kratkoveki plod njegove utrobe, moglo ponovo da se posveti svojoj pustinjačkog rutini i mističnoj kontemplaciji, nikada zadovoljnije što je to što jeste – najobičnije g….., temelj univerzuma koji se pali i gasi kao buket drečavih vašarskih sijalica na njegovim postojanim smeđim leđima. Zaseban, smrdljivi, sebi dovoljni svet čija lepota, budući da je nema – nikada neće ni uvenuti.

    • I ovo je pasus-nauk o prethodnom doajenu za kolumne na ovom portalu. A i o njegovoj mami. Jer „nema cveta ni deteta dok ne rodi majka!“

    • Nema kolumniste dok ne rodi glodurka

    • Camim ovde na ovom portalu vec danima. Svracam svakog Bozijeg dana. Po vise puta na dan. Ne citam nista. Ne zanima me. Ne ucestvujem ni u cemu. Samo iscekujem. Bacim pogled. Sve u nadi da cu videti ono sto me jedino zanima. Uzalud. Za sada. Nema sanse da odustanem. Pre ce nestati internet, nego sto cu ja izgubiti svoju nadu. Pretpostavljam da ovaj portal ima brojac poseta? Kolika mu god poseta bila, nema mnogo mesta radovanju. Bar dvocifren broj tih poseta, je svakodnevno samo moj. Obicno samo odskrinem, zvirnem i jos brze zatvorim. Danas sam ipak resio da razgledam malo. Hteo sam da pronadjem i vidim necije tragove. Da bar malo osetim. Da me bar malo zelja mine. Usput, sklapam svoju sliku o ovom mestu. Ja sam na neki nacin duznik ovog portala i zato cu to svoje misljenje o njemu, reci glasno. U najboljoj nameri i nadi da ce to moje razmisljanje, nekome ko brine o ovom mestu, biti od koristi. Ja, kao sto se moze pretpostaviti, ovde gotovo da stanujem vec danima. Niko me ne dira. Pronasao sam svoj kutak i trudim da nikome ne smetam. Postujem kucni red. Ne vredjam nikoga. Ne pravim se pametnijim nego sto jesam. Ne lomim namerno. Ne kostam, ama bas nista. Dakle, nikoga ne ugrozavam. A i ostali su tolerantni prema meni. Ne zalim se. Ali red je da posle ovoliko vremena, konacno bar simbolicno platim bar boravisnu taksu, zar ne? U ime tog mog duga, ostavicu jedan poduzi nazovi komentar.

    • Na današnji dan 1941. rodio se Slobodan Milošević. Neće ga spominjati njegovi, pa da kažem ja koji to nisam; sve više dokaza da živimo u nijansama sive boje, bez obzira što su neki za crno-belu varijantu. ili, ako je to moguće, duplo crno.

    • . Da tačno je da je meni bilo stalo do tebe. Ja sam tamo i ostao znatno duže nego što sam planirao, upravo zbog tebe. Kada sam otišao, nedostajala si mi. Mnogo. Zato sam te i dozvao. Znao sam kako da to uradim, zar ne? Kažeš da te moji komentari grle? Kažeš da mi tada pripadaš? Veruj mi napisao sam na hiljade komentara. Svašta su ljudi govorili o njima. Bilo je i pohvala i pokuda. Ravnodušnih svakako nije bilo. To mi je uvek i bio cilj. Ipak, niko mi nikada nije rekao nešto tako lepo. Ali ja zapravo na ovom portalu gde smo sada, nikada nisam napisao ni jedan jedini komentar. Pisao sam samo poruke tebi. One mogu da te grle jer ja u njih i jesam pakovao zagrljaje. U komentare svakako ne. U komentarima smo se ja i ti nekada, najčešće peckali i zadirkivali. Bilo je žešćih rekcija, naročito sa tvoje strane. A ples koji si mi poslala je čudo. Njihova lica i tela govore zaista sve. Teško je ne uvideti tu ogromnu želju za potpunim stapanjem. Kao da i jesu jedno, zar ne? O da, naravno da uviđam poentu tvoje poruke. Da dopada mi se ovaj tango, ali naš tango mi se dopada mnogo, mnogo više.
      Meni si potrebna kao što mi je potrebno disanje. Pisaću ti ne očekujući tvoj odgovor. Sakrij se ako želiš. Tražiću te ma gde bila. Osetiću te uvek po mirisu onog đulića koji u tebi još uvek opojno miriše. Pronaći ću kada god poželim moju blistavu, koju sam davno upoznao, a koja se je od mene u tebi sakrila. A ako se ikada budemo sreli, znaću da si to ti. Zatvorenih očiju.

    • Mogao bih iznenada da porastem, mogao bih da nikad ne kazem izvini, mogao bih da istrajem u pokusaju da nadjem nenadjivo, da ruznocu ostavim na miru i jos sto joj sestara. Sta bi sve mogao, mogao bih da vam pricam ceo dan. Truba zavija melodiju sete, tromboni marsiraju, hor svecano objavljuje, uradicemo sve sto mozemo jednog dana. Koncert je zavrsen, nemocna publika se razilazi, zamoreci. Jednog dana, utesno osecanje, koje se razvlaci poput pateticne simfonije, melanholicnog ocekivanja nemoguceg. Ono sto je sigurno, sve sto smo mogli sada, desice se jednog dana, jer na kraju krajeva, dan traje vecito, kome je svejedno, da li ce se mogucnost desiti ili ne. Ima tu nekog prkosa spram vecnosti, da se spreci njeno varijabilno dejstvo i nezainteresovanost za ljudske napore, kojima bi covek zaustavio besmisleni protok dogadjaja, koji nemaju veze sa njim. Misija je nemoguca, ispada da je ona, ustvari, jedina mogucnost, kakvog , takvog samoostvarenja. Zato sutra cu da naslikam sliku, okacicu je na zid i svi ce reci, vidi sliku.

vaš komentar