Kad god na sceni neko od kulturno umetničkih društava izvede “Vranjsku svitu”, čiju koreografiju je osamdesetih godina za potrebe baleta osmislio baletski igrač, Branko Marković iz Beograda, a gde u jednom urnebesnom ritmu mlade devojke obučene u šalvare zajedno sa momcima, koji na sebi imaju ko sneg bele košulje i isti takav povez na glavi, izvode igru sa elementima folklora iz Vranja, svaki put ih publika nagradi gromkim aplauzom ubeđeni da je ona deo vranjske tradicije.

Da to nije tako na gotovo svim svojim predavanjima o igrama iz Vranja koje drži širom Srbije i van nje, stalno ukazuje Bojan Ristić, umetnički rukovodilac Kulturno umetničkog društva “Predvodinica” iz ovog grada. On ističe da je Marković u “Vranjskoj sviti” prikazao tursku kafanu iz 19. veka sa svim pratećim bahanalijama noćnog života.

“Branko je napravio profesionalni eksperiment da u balet ubaci elemente folklora što mu je i uspelo na određeni način. Problem, međutim, nastaje kada neuki rukovodioci kulturno umetničkih društava to prihvataju kao deo vranjske tradicije i kreću sa masovnim izvođenjem svite na svojim nastupima, a koje se, nažalost, održalo do današnjeg dana.”, priča Bojan i naglašava je “Vranjska svita” sve samo ne foklor i da joj zbog toga nije mesto u folklornom repertoaru.

Još jedan od argumenata velikog skrnavljenja i nipodaštavanja tradicije Vranja u toj igri su, prema njegovim rečima, i beli opanci koje devojke nose na šalvarama prilikom njenog izvođenja. Takve iste opanke nose i momci koji u koreografiji sa trakama na glavi prosto uleću među njih izvodeći neke pokrete koji nimalo ne liče na neku od narodnih igara iz Vranja.

“U ovom slučaju opanci imaju ulogu patika kako bi igrači na sceni mogli da se jure i trče, da se bave primenjenom folklornom ateltikom i gimnastikom. Kada bi se sada vratili 150 godina unazad i starom Vranjancu dali da obuje ovakve opanke bilo bi “begaj nesrećo da te ne utepam”, a ako bi Vranjanki ponudili isto vi ne biste imali vreme ni za beganje, jer bi ona odmah pozvala u pomoć muža, brata i oca, zbog uvrede koje su joj nanete”, tvrdi Bojan.

On dodaje da su opanci nekada bilii sključivo obuća seoskog stanovništa, a oni koji se koriste prilikom izvođenja Vranjske svite nikad nisu postojali ni u Vranju, a ni u njenoj okolini. Vranjanci koji su nosili gradsku nošnju na nogama su obično imali crne cipele, a žene, koje su nosile šalvare na nogma su nosile papuče kao što se nose u prizrenskim igrama ili nanule.

“A ako su bile u pitanju libade, žene su nosile crne cipele sa štiklom.”, kaže Bojan.

Mnogi u današnje vreme, po njegovim rečima, pravdavaju postojanje jedne ovakve koreografije na folklornoj sceni koristeći isprazne termine poput “potreba scene”, “visoka stilizacija”, “zahtevi publike”.

“Smatram da je Vranjska svita obrukala srpski folklor jer u njoj devojke imaju ulogu lakih žena, a momci su predstavljeni kaoTurci. Vranjske igre se ne igraju po knjigama, po nagađanjima šta neki zapis znači, ne igraju se po sistemu tako smo videli ili ovaj nam rekao”, kategoričan je Bojan.

Dodaje da se Vranjske igre se igrav s dušu i merak! Teško, zemlja da pukne i s oštar pogled u daljinu otkud iskačav generacije od pred nas i tapšev, ponosni što smo sačuvali onoj staro! Mi se neće sramotimo sas svitu, a vi kako si oćete, na vašu dušu obraz!