Ne plači kad se testija polomi, govorili su mudri ljudi u mom rodnom mestu. Ne plačite i vi beogradski filozofi, uslovno rečeno, nad pretučenim Romima u Leskovcu jer nikada za njih niste ni čuli, ni marili, ni znali da postoje dok mi lokalni novinari nismo ukazali na tuču. Ne ronite suze ni vi iz Vlade Srbije, ni vi iz lokalne samouprave, jer je sve to trebalo činiti pre nego što se testija polomila.

Od mirnih i državi odanih ljudi uspeli smo da napravimo, bez malo, neprijatelje pa nije ni čudo što čitaoci na portalu Jugmedie ostavljaju komentare, a druge komentare i ne čitam zbog pomanjkanja vremena, da je sada situacija između Roma i Srba slična onoj s Albancima u mirnodopskim vremenima. Brišem te komentare da me silne organizacije i kobajagi sveznajući i svebrižni pojedinci ne optuže za sve i svašta, ali negde u tim i takvim komentarima ima trunke istine.

Nekada, pre svih ovih poslednjih ratova situacija je bila sasvim drugačija, a još ranije, šezdesetih godina prošloga veka Romi i Srbi su bili prijatelji, najbolje komšije, najbolji drugovi. U ranom detinjstvu imala sam tri drugarice, dve srpske i jednu romske nacionalnosti. Jagoda se zvala. Sve dok nisam napustila rodni kraj, toj Jagodi sam kao drugarici davala prednost zbog njene mirne naravi, zbog umeća čuvanja tajni i zbog blagog smirenog prijateljskog pogleda. Dakle, rasla sam s Romkinjom.

I danas živim u romsko-srpskom naselju, gde do pre 35 godina nije bilo ni jedne romske kuće. Romi su se doseljavali, Srbi su se iseljavali i za koju godinu tu više neće biti Srba, kao što ih neće biti ni u obližnjoj osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“, kao što ih već duže nema u školi „Petar Tasić“.

Zašto srpska deca, odnosno, Srbi roditelji ispisuju decu iz škola gde romska deca dobiju natpolovičnu većinu, kako bi se političari izrazili.  Nikada mi neće biti jasno zašto, ali znam da su država Srbija, nevladine organizacije, finansirane sa zapada koji Rome u svojim zemljama getoizuje, i lokalne vlasti krive za ovakvu podelu i za ovoliki animozitet među mladim Romima i Srbima.

Umesto da ogroman novac dobijen sa zapada, koji nas uči inkluziji, a koju smo mi u delu sprovodili bez njihovih upustava od kada znamo za sebe, ulagali u druženja u zajedniče kampove, na školskim časovima učili kulturu i običaje Roma, a romsku decu uporno i uporno obrazovali u suprotnom smeru, do incidenata o kojima već tri dana bruji cela Srbija ne bi došlo.

Da su funkcioneri koje su opštine i gradovi postavljali za romske koordinatore radili svoj posao, a ne samo dolazili po svoju platu, Leskovac danas ne bi bio meta mnogih lešinara, medijskih i političkih.

Da je lokalna vlast pre 19 godina u korenu sasekla, a one iza nje nastavile, pretvaranje škola u jednoetičke, romska deca u Leskovcu bi danas znala da govore srpski jezik i srpsku decu ne bi gledala kao neprijatelja, ni obrnuto. I konačno, da nam naše ćorave vlade nisu ovakve kakve jesu, a jesu takve jer reaguju od slučaja do slučaja bez sistemskih rešenja, testija se nikada ne bi polomila.

Jer, kada se bistra voda jednom zamuti ratovima, za dno korita zalepi se i ono sitno granje, hoću da kažem da ne buja samo nacionalizam između dve zaraćene strane nego klija i bočno. Tako se su se ona divna prijateljstva između Roma i Srba zaboravila kada su se ratovi završili, a parola “Braćo Srbi mi smo sa vama“ izbledela.

Sada su žrtve nefunkcionisanja sistema onih sedmoro privedenih dečaka. Svi naši gresi svaljeni su na njih. I ne bih da moja deca i da ničija deca preživljavaju ono što oni i njihovi roditelji danas preživljavaju.

A bile su to tuče obesnih mladića iz dve različite nacionalne zajednice, jedne većinske, druge manjske, i ništa više, kao mnogo puta do sada. Kao što se u „Safariju“ pobiju dve grupe mladića i balavaca srpske nacionalnosti, kao što se u romskim naseljima pobiju dve i tri grupe mladića i dece.

I romski prvaci, umesto što preko svojih organizacija zgrću projektne pare, neka ne dižu tenizije nego neka sebi postave pitanje šta su učinili da ne dođe do tuča u kojima na sreću nema teško povređenih, da ne dižu prašinu kako bi, jel’ te, dobili nove projekte i nove pare.

I zašto vi prvaci, a gledam vas podgojene, ne pravite mir među ljudima, tako što ćete praviti projekte za zbližavanje mladih sa obe strane, i srpske i romske? Ili vam je ovako lakše: Okupite par romske dece, ispričate godinama učene fraze, ubeležite seminar ili tribinu i nema vas do narednog projekta.

Jer, da se ne lažemo, nasilja ima sa obe strane. Ja to najbolje znam jer živim u takvom naselju.

Šta više, u tom mom naselju, sklanjamo se svi kada prolaze mladi Romi. I ne dao dragi bog da uputiš prekorni pogled i da ga zamoliš da se skloni kako bi mogao kolima da prođeš kroz gomilu koja se vraća iz crkve sa božje službe. Gledala sam kako čoveku polupaše haubu i odgađaše mu automobil, a unutra mu i žena i deca, samo zato što je mileći kolovozom trubio da se mladi Romi skolne sa sredine kolovoza kako bi konačno prošao ulicom.

Svako čudo za tri dana pa će već ujutru osvanuti naslovi sa drugim temama a dušebrižnici iz Beograda će zaboraviti na Rome u Leskovcu, za Srbe se i ne sekiraju, a mi ostajemo ovde u našem gradu, pa nešto mislim da bi ovaj incident mogao, konačno, da pokrene vlasti na lokalu, nastavnike, prosvetna udruženja, udruženja roditelja, sociologe, pedagoge, celu društvenu zajednicu, da se konačno počne sa programima učenja kako da živimo zajedno, bez mržnje.

Hiljadu i jedan način su vam draga gospodo, vi što ste učili škole za obrazovanje i vaspitanje, vi što ste ste izabrani predstavnici naroda i vi predstavnici Roma, na raspolaganju za sastavljanje polomljenog krčaga.

Da osmislite programe, manifestacije, akcije, pa, da, imamo i Kancelariju za mlade u kojoj ne vidim Rome, da krenete od kuće do kuće, ne iz kancelarija, i da konačno počnete da rešavate problem.

A ako ništa ne učinite, ne samo da polomljena parčeta testije nećete moći da pokupite i sastavite, nego će uslediti lomljenja i lomljenja od kojih se može razbuktati vatra koju će morati posle neko drugi da gasi, a kad se kod nas vatre gase na lokalu gori cela cela država.