Da li ste nekada bili u bioskopu? Naravno da jeste. A da li ste se nekada ljubili u njemu? Ako niste, nikada nećete saznati šta ste propustili, jer bioskopi za ljubljenje više ne postoje.

U filmu „Nacionalna klasa“ postoji scena koja se odigrava u jednom baš takvom bioskopu. Postojala je nekada gotovo istovetna dvorana i u mom gradu. Isti parter, isti balkon, iste drvene sklapajuće stolice, ista mangupska dobacivanja, isti poljupci, isto sve. Elem, u toj sceni dok Flojd ljubi Senku, njihov drug Bunjuel (Aleksandar Berček) sa verskim zanosom gleda u filmsko platno. Po njemu promiču crno-beli kadrovi Ajzenštajnove Oklopnjače Potemkin. Sa vrha kamenog stepeništa u Odesi, carska vojska puca u pobunjeni narod koji panično beži. Ljudi padaju kao snoplje. Hitac pogađa dečaka u glavu. Majka skamenjena od bola vrišti. Vrisak odjekuje jako, a film je nem?! 

 – Jao, jao, kako montira! – mucavo progovara Berček. 

Istu rečenicu sam izgovorio i ja kada sam sada već davne 2017. u jednom cugu odgledao prvu sezonu serije „Senke nad Balkanom“.Montaža je bila do tada neviđena na ovim prostorima, a magično napisan scenario je odavao prisustvo jednog sasvim drugačijeg pisca. 

U petoj epizodi završne sezone, mogao se  videti još jedan velemajstor kamere i montaže. U briljantno odigranoj kameo ulozi pojavio se Goran Marković, čovek koji je režirao gore pomenuto remek-delo srpske kinematografije. Verovatno je jedini od preko 120 glumaca koji nije pripremao svoju ulogu, jer je i u Senkama i u svom životu potpuno isto. Zabranjeni reditelj! Uzgred, od sto srpskih filmova proglašenih za kulturno dobro od velikog značaja, čak sedam su njegova dela. 

Zrinka Pavlić, eminentna hrvatska tv kritičarka je ovih dana objavila maestralan tekst pod naslovom „Trijumfalni kraj ‘Senki nad Balkanom’: je li sumrak Kraljevine Jugoslavije proročanstvo kraha Vučićeve Srbije?“ Uz neke sasvim benigne primedbe, izrazila je divljenje prema Senkama i samom Bjelogrliću. Ona je vrhunski tv kritičar, što ja svakako nisam (ali mogu da pogledam!). Nju Senke podsećaju na „Vavilon Berlin“, mene baš i ne. Ona izgleda nikada nije čitala Dejana Stojiljkovića, a ja izgleda jesam.

I upravo zbog toga sam ubeđen da Senke nemaju svoj pandan i da su neuporedive. Isto mislim i o („uporednom“) nemačkom delu. Ako ni zbog čega drugog, a onda zato što su prve sezone obe serije snimane istovremeno, a njihove prve epizode premijerno prikazane u razmaku od samo devet dana. I u jednoj i u drugoj su realne političke drame isprepletene elementima fikcije, koji nisu doveli do rastakanja istorijskih činjenica. Paradigme televizijskog neo-noara na germanski i srpski način, između kojih postoje slučajne žanrovske i scenarijske sličnosti, i jedna sasvim namerna identična poruka koja glasi:

– Kad ljudi primete da fašizam dolazi, on je zapravo već uveliko tu!

I pored svih prisutnih majstora glume, dominantna pojava treće sezone Senki je de fakto Rtanj. Ipak, u jednom kratkom trenutku maestro Bjela uspeva da tananim velom satkanim od uspomena, u potpunosti prekrije tu veličanstvenu kamenu gromadu. Ubeđen sam da je tim gestom učinio svoj lični omaž velikanu koga smo voleli baš svi. U završnoj epizodi, na kraju prekrasnog kadra podno srpske „piramide“, Tane se uz setan osmeh rastaje od Stanka rečima:

– Da se ne ljubimo.

Istu repliku i isti osmeh sam prvi put čuo i video pre tačno trideset godina. I istog trena mi se umesto Rtnja prikaza mračni bosanski tunel. I slomljeno staklo kamiona. I odlučno Gvozdenovo lice. I u sećanju zaigra scena u kojoj su sažete sve tragedije i sve tamne senke koje su nam proteklih decenija zaklanjale sunce.

I grlo mi se steglo, a u oči mi upade neko trunje…